Стражилово

чз 102 ЕЗ-

рити па, кад ме земља покрије, не ће ми љихова срећа иавести себичпо срце, да станем међу љих и да покушам срећу им

разорити — тако је боље! А ти, Боже, ношљи ми што прије самрт те ме ослободи овијех мука, овога искушења

џ

(Сиршиће се) МШ ИВАНА ТУРГБЊЕВА По мемоарима љсаипе поћерке иаписао Мишвл Делин С фраицуцжог превео Д. ЈевриК (Свршетак) XIV

Мита Живновик

Носледњи нападај на Пољакова — Несносно ставе Иваиа Тургевева — Болест госнође Тургењевљеве — Њена смрт — Како је Агата мнслида о својој госнођн После неколико дана дођосмо у Спаскоје село. Пољаков и жена му Агата изиђоше иред нас. Агата гледаше са страхом своју госнођу, па и са неким саучешћем. Госггођа Тургењевљева не беше више она иста. Агата не знађаше, од куда та промена, али се њено срце боно стеже, кад виде своју госнођу. Кад јој приповедих, шта се збило међу п>ом и спновима јој, рсче: — Све ћемо ми то искијати. Она се преварила. У Спаскојем, као и поеледњих дана нашег борављења у Москви, мати је само толико говорила, да у кратко што занита, или да што нареди, па и то леио и тихо. Иа неколико дана после нашег доласка допусти ми, да се на коњу нрошетам. Кад сам се снремила, одох к њојзи, да јој кажем: с Богом! Била сам обучена као амазонка, са бичем у руцп. Затекох је у неописану беснилу. Пољаков стајаше пред њом а усне му дрхтаху. Један баштовански помоћник, не знајући ништа за породичие тајне, саопштио је госпођи Тургењевљевој, да су њена оба сина^ један дан пре нашег доласка, провели у Спаскојем. — Како си се усудио, да их пустиш у кућу? — Како их не бих пустио, кад су они наши господари ? одговори управитељ. — Вапш господари ? Ваши господари ? Ти имаш само једног господара, а то сам ја! Овде ја заповедам. Кад изречс ове рсчи, истрже ми бич из рукс, на ошину њиме пс образу несрећнога Иољакова. То бешс. последње беснило госпође Тургеп )Свљеве. Од тога доба н.епо јс здраиљо иосте-

нено опадало. Водена болест све је већма напредовала. Дисање јој беше све теже и свако јутро беху јој очи набуле. Није више прогањала ни својс околипе. Изгледаше, као даје са телом и воља јој ослабила. Њени синови становаху у Тургењсву, нетнаест врста далеко од Сиаскојег ссла. Они су често нисали матери, али им она нијс одговарала. Иван је често доласио, да се извести о материну здраљу, али га она не хтеде пуштати пред себе. Једног јутра оссћала се госпођа Тургењсвљева врло рђаво. Ва неколико сати даде спре мити своје ствари и оде у Москву. Са собом је иовела само свога лекара и своју собарицу. Мене и госпођу Кредерову оставила је у Снаскојем са налогом, да и ми дођемо у Москву, чим се кућа доведе у ред. Два дана после њена одласка чујем, каспо у вече, где неко лупа на вратима. Госпођа Кредерова новика ми у страху, да не отварам. При свем том ја погледах кроз стаклена врата, и угледах Ивана Сергијевића. Он беше сав мокар. Дошао је из лова с нушком и ловачком торбом. — Како јематери?... Шта.јој је? Чуо сам да је болесна... Је ли оиасно? Ја га охрабрих. ПорФирије Карташев није рекао да је опасно. Иван Тургењев изгледао је врло узнемирсп и брижан. — Вратићу се што ире у Москву и гледаћу, да се с матером измирим. За тим устаде да иде. Госпођа Кредсрова увидела је, да му није мило, да говори о својој матери нред туђином. Она изиде на поље. — Шта јс урадила мати са мојим писмима? запита мс полугласно. — Читала их је, рекох му. — Ох! Како ми је тешко! Како се љутим