Стражилово

-чз 103 к-

на себе, што се онда ис могах уздржати. С Богом, Иарија! Па брзо изиде на ноље. У Москви чух, да се знаменити лекар Инозсмчев изразио, да је материиа болест врло опасна. Воденој болести придружила се и сушица, а болееница није могла ни да једс. Јела јс само грожђа и укувана воћа, и ништа више. Не знам, да ли се она у том владала ио наредби лечниковој или ио својој ]1уди. Живот јој се тако вукао два мессца дана; и лекар се чудио, да се, у пркос томе, што јој је било седамдесет година, могла одржати на тако слабој храни Госнођа Тургењевљева осећала јс, да јој сс ириближује смрт, и она је о том често са мном говорила. Њена се иарав са свим изменила. Ис беше више ћудљива и обесна, али ни нежна. Исше нсмарна и неосетљива. Једног дана даде метнути на сто, на старо место, слику свога сина Ивана, коју је ире неколико месеци луиила о земљу. То беше први зиак повратка матсринс љубави нрема љену мезимцу; али иикада нс ирослови ии речи о њему, а ни ми не смедоемо ни сноменути о њеним синовима. Непрестано се бринула о мојој будућности. Завештала ми је петнаест хиљада рубал.а; ноклонила ми је све своје драгоцене наките, и казивала ми је у перо ово писмо: „Драга моја децо, Иикола ж Иване! „Заповедам вам, да после моје смрти ослободите Пољакова и сву његову породицу, и да му дате хиљаду рубаља, као награду. Исто тако ослободите н мога лекара Порфирија, и нодајте му лет стотина рубаља у награду". Па сама својом руком потписа: „Ваша мати ВАРВАРА ТУРГЕЊЕВЉЕВА". Кад јс нотиисала писмо, она ми га нредаде говорећи: — 1 1 у вај га; а кад умрем, ти им га предај. Кажи им, да захтевам, да се моја последња воља исиуни. Око 20 октобра дођс Никола у Москву, да буде ири нослсдњим часовима своје матере; али, кад смо год покушали да поведемо разговор о мојој браћи, она би окренула разговор на други предмст. 28 октобра уђох у њепу собу и рекох јој:

— ^обро јутро, мати! на дрхтавим гласом додадох: Честитам Нам дан Иванова рођења. — Зар је већ двадссет осми? рече, а глас јој је дрхтао, и погледа у калеидар, који јс поред ње висио о дувару. На један иут јој се очи напунише сузама. Узех је за руку и етадох је нлачући љубити. Мало за тим хтедох, да се заузмем за њене сипове, који су је у својим нисмима нреклињали, да их нусти преда се, али ми она истрже своју руку, показа ми врата, машући марамом, којом је брисалд сузе. — Одлази! рече ми. Не усудих се ии речи да нрословим. Право да речем, она у срцу свом није држала, да су њени синови криви. Њен иам је днсвник открио њена најтајнија осећања. Она их је матерински, свим ерцем љубила; али пе хтеде да их види, јер би то значило, да је ионустила; а и нри самој помисли узбунила би се у њој крв Љутовинова. Могло се лако опазити, да се љуто борила са собом. Осведочили смо се о том из ових неколико речи, које је нанисала мало нре својс смрти: „Мајко! Децо моја! Опростите ми! И ти, Господе! опрости ми; гордост, тај смртии грех, беше моја мана." Вребасмо прилику, да јој кажемо, да њен син Никола станује само неколико корачаја далеко од њсие куће. На нослетку- 4 новембра, на дан Николина рођења, рекох но домаћем обичају: — Честитам Вам, мати, данас је Николин дан рођења Па онда брзо додадох: — Никола је у Москви. Мати упре на мене своје, још увек сјајие, изразите и лепс очи. Рекао би човек, да би радо иешто рекла, али се брзо окрсну, стаде на столу прегледати бочице и преметати, на ми за тим рече: — Читај ми штогод. — Узех јсдаи Француски роман, који ми нрви дође до руке, па ночех иесигурним гласом да читам. Читањејој брзо досади и ја престадох. Неколико дана пред смрт изрази жељу, да сс исиоведи и нричеети. У очи дана смрти своје рсче ми из ненада: — Зови Пиколу. ] Iо зпам, да ли је то учинила из соиствене