Стражилово

-га 122 Е>-

Стискиваше очи, прислањаше ма п.их вреле дланове, час опет, нружајући руке, тсраше од себс крваве утворе — узалуд! На нротив, све се јасније истицаху, све разговетније слушаше гласове клетве, који иадаху као жар на његову душу; све јаче викаше глас савести: — Ти си крив!... проклет био !... — Краљ је оиростио ... — понављаше Винч шапатом, бранећи се. — Краљ... да! али јесу ли ти опростиле тисуће жртава? Гледај!... И онет се, иред укочспим оком Винчевим, расниваше крвава слика. С бојишта устајаху мртваци истргана тела, просуте утробе, размрсканих лобања. Устајаху и иђаху к њему, бризгајући на њега крвл.у из својих рагга; мртвим очима гледаху му у дубљину душе. Винч виђаше, како из тих очију стадоше цурити сузе, испрва полахко, после све бујније, док с њима са свим не исцурише зенице и остадоше само јаме у лобањама, црне, дубоке. велике. С мртваца се спузаваше израњено и сагп.ило тело, отпадаше месо на комаде и остајаху голи костури ... читава гомила костура, који шклоцаху сухпм костима, шкргутаху искеженим зубима. Силом откиде Винч свој поглед од тога видика и преврну се па другу страну; али онде онази другу гомилу, живих људи, али исто тако страшних. Беше то као одсев онога, што му је приповедао гласник, који дође из Великопољске. Оиим скелетима трчаху хрпе, гоњене очајањем или лудилом, — мушкарци, старци, жене и деца. Све то гладно, мршаво, с огњем мржње у оку, с пеиом на устима, с дреком проклетства.

Између тих костура и живе гомиле стајаше Винч. И виђаше, како се сваким часом, све већма примиче к њему та дивља' навала; јурила је без иамети управо на њега. За тињи час беше већ на земљи, под ногама те силссије. Осећаше на себи, на живом свом тслу, како га газс, ломс му коети, можда и лобању, гњаве груди и срце, а не одузимл.у живота. Испрва га нригњечио грдан терст, иосле осети бол у костима, које пуцаху, а после му читаво тело постаде једна рана, коју бесна гомила, час по-час, раздираше ногама. Хтеде да умре, а није могао. Нестало му сапе, а дихао је; очи му извадише из главе, а те очи све виђаху; мозак му разгазише, а он је све разумевао и чуо сваку клетву. Чуо је динл.е вијање живих и шуштање косТију на костурима. Док се иије пајзад све сиојило, замутило у једном хаосу, све заклонила крвава румен, свс заглушио силнп шум, као шум узбуркана океана. Винч се нреиу и ђини с постеље. Беше зора. У пејасној светлости јутарњој опази Винч бастије краљсвскога замка, увијеис провидном маглом. Стресао се и задрхтао. — Идем онамо, — рече сам себи. — Краљ нека ми даде књигу нроводницу... Морам ићи у Познањ, — хоћу да видим својим очима! Дрска то беше одлука, ал се Винч не трже патраг. Скупив оружану пратњу и спабдевен краљевском зановешћу, одјезди сутра дан из Кракова, да се својим очима увери, да ли је истина, што су му говорили о пустоши и невољи, да лн су море, које га ирогањаху, доиста одсев јаве. ће се.)

д»У1А ЖЕНСКИ КАРАКТЕРИ У СТАРОЈ ВИЗАНТИЈИ (Наставак)

Атенајида ђјрТ 1 рва слика приказује иам илсмеииту женску Д'глаг.у. Лпце је ванредно леио, понрсје има неодољиву драж. Бсз свакс "сумње, то јс Лпк, како би га приказали велики грчки мајстори, да човсчанство ужива у том салику жеискога божанства. Па ипак издаје к пебу нодигнуто изразито око и црта бона осмејка око пајсавршени-

јих уста, јесте лепу жепу, али и жеиу, која мисли и осећа, жену, у које је срце отровано, у које је душа распорена. Изгледа скоро као лик хришћанске мученице, која, прожмана дубоким религијозним уверењсм и чврсто верујући у очитовање божје, са тихом, плсменитом рссигпацијом гледа смрти у очи. Или је то можда лик опе чувене Ипати-