Стражилово

-43 121

шљаше само о том, како ће се докопати изгубљене моћи и власти. Ссђаше у Кракову, а као звер затворена у к везу, тако осећаше грижу на савести и немир у души. Болело га је љуто и што му нема жене, коју је оставио у Шамотулама, а коју јеволеоод срца, јер бешеленаидобра,дасенеможе исказати. Занесен охолошћу и гневом, отео се из њена загрљаја, не иазећи па молбе и заклин.ање, не пазећи на њено стање, да ће на скоро постати мајком, и отишао је у Маријенбург, крсташком мајстору Лудеру, бруншвичком кнезу, да доведе његовс разуздане чете, не би л' се осветио краљу. Од то доба није ју видео, а добијаше само неиоуздане гласове. Знађаше да је жива и да је, на брзо ио његову одласку, дошло на свст, у Шамотулама, дете његово, ћерка, коју прозваше Мартом ио материну имеиу. Али он не мишљаше о том детету. Пред очима његове душе стајаше непрестано жена, тужна, унлакана, где крши руке у очајању. Тако ју виде последњи пут, а тако беше бесан, да ју, молећиву, нељудски одгурну те јс пала на колена, јечећи глухо. Тај га јек буђаше сада иза сна и Винч ђипаше с постеље. — Марта! Марта! — викаше у страху. И шиљаше удиљ гласнике у Великопољску с заиовешћу, да му жена дође у Краков, бсз оклевања. Но ти се гласници често пута не враћаху, а ако сс који врати, донесе му немиле гласове, да му се жена, врло болесна и песрећпа, склонила из Шамотула у Познањ, а одандс не може никуда, јер су путови непоуздани, разбојииштво се страшно рапшрило. А како ће болесна жена да иде, у тако врсме, с маленим дстетом? Причаху му даље, како сва чсљад и сви дворани оставише жену омрзнута издајиика. На тај глас стресе се велика, охола ирилика Винчева, као да јујсза прође. Огњевитим очима мрко ногледа, стиште песнице, а неразговетним гунђањем ирећаше онима, који тражаху освете на невиној жени. — Штенад! — шапну кроз зубе. Беше то онда човек у најбољој снази. Слика и прилика витешка, јуначка; одважпост му вираше из очију, дрскоет се огледаше у круппим изразитим цртама. Глас му бсше јак, навикнут на заиоведање, а кретање тако, као да не допушта, да би му ко смео стати на нут. Та се ирилика не угибаше још под бременом брига, ал се савијаше као подсечен храст, кад су му ти гласници сталп причати о страш-

ном опустошсњу великопољске земље, о метежу и љутом разврату, који овладаше онде после ратне несреће. — Камен па камену не остаде, — говораху. — А како је у земљи, тако је и у људским душама: злоћа све уништи. Нема речи, да се то иснрича; суза, да се оилаче; молитава, да измоле милости. На страшну нропаст предаиа је та земља; око божје затворило се над њом, а ђаво је свемоћно завладао. Човек, који је видео, шта се онде догађа, не ће се ноплашити ваљда ни накла. Љуће је од крсташкога мача оно лудо очајање, које не слуша ни писку дсце, пи молбе жена, ни клетве стараца. Разбојничке чорде прелетају читаву земљу и не праштају никоме, а пема ко да стане на браник. Лешине се ваљају но путсвима несахрањене, ваздух зсва смрћу, с димом од ножара и топлом иаром од крви дижу се клетве до неба, из кога нада или гром, или облак скакаваца, или крвава дажда, која уништава усеве но пољу, пали траву, трује реке... Винч слушаше, ћутећи, и само му усие дрхтаху, лице бешс блеђе, а охоли се врат савијаше нолахко к земљи. Али охолошћу надувено срце не доиушташе још да се покаје. Више пута се стискиваше несница, да удари у груди и да нризна грех, који лежаше на души као камен, али уста, грчевито затворена, ћутаху. — Нисам ја томе крив! — објашњаваше глас самољубља и охолости. — Светио сам се за неправду, а носле сам све накнадио код Нловаца— Краљ је опростио... Богје опростио... л.уди морају онростити. Није на мени кривица за оно, што се је послс догодило... за лудости и злочинства других... Тако се је тешио Винч. Али кад се спуети ноћ и окружи га мрак ода свуда, кад сан не ће на очи, а ватра га стане налити и успламћивати чула, обузме га најпре жива жел.а за Мартом и брига за њену несрећну судбипу. После му нсстајаше испред очију њена прилика, а указиваше му се земља онустошена војном и иожарем, крвљу заливена... Изгледаше му она као дивска телесина, у л.утим ранама, коју кидаху дивље нтичурине. Час опет виђаше читаве гомиле полуделих људи, којн се превијаху у страховитим мукама, даваху од себс нел,удске гласове, нападаху бесно један другога, хуљаху на Бога, презираху светињу, разуздани на евако чудо и покор.