Стражилово

чз Г20 к-

да како, купљена потодима свеже крви и новим осиромашењем небројених породица. А беше то бој ; у коме се, с једпе страпе, бораше неутољива мржња и жеђ «а уништењем, а с друге стране стајаше на белези крајно очајање целога народа. Обе стране напрегоше сву снагу. Крсташ знађаше, да то бојиште одлучује о његовој моћи а и краљ Локтек знађаше, да се код Пловаца ради о животу народном, о његову опстанку и будућности. И очајање се показа јачим од мржње. Сломи се сила крсташка иод ударцима иарода у обрани. Али тај изнурени народ не осети сласти тога славља. Настаде мир — али налик па самртни мир. По гариштима и развалинама виђаху се као махните прилике, које нељудским гласом призиваху освету издајици. Беху то они, који у тим крвавим метежима изгубише нородице и имања, губећи, у исти мах, памет и разум. Смејаху сс детињим смехом, или илакаху без јаука, а падаху као мухе — од глади. Неки, мршави као костури, у дроњцима, израњени, бежаху од места до места, Виђаху се полуделе жене, које трчаху насумце и приноведаху, без икака реда, како су им ноубијани мужеви и деца. А догафало се и то — и то бешс иајужасније у томе ужасу — догађало се, да се ти јадници бацаху једно па друго и убијаху узајмице за парче лсба^ крпу одела, за најкукавније склониште. И што јс још преостало иетакнуто од крсташкога оружја, то уништаваше до краја тај дивл>и рој огладнелих и сулудих људи. Жеђ за пустошењем, крвожедиа грабежљивост овлада духовима. Из потока проливене крви, које земл/а ие могаше поиити, ни реке прогутати, дизаху се ужаена испарења, која омамљиваху духове и затвараху срца. . . Живот људски изгуби сваку вредиост у тој забуни. На иесрећу, губици и иорази се рођаху једно за другим. То страшна суша, која уништаваше усеве и испијаше реке до дна, то кужни ваздух — „црна смрт", то снези — који падаху сметовима, у мају, на засејана ноља, то вихари и буре, које чупаху из корена стародавне храстовс. Као да јс сама природа помахнитала скуна с л.удима, који, пе знајући шта да чине н куда да сс склоне од божје деснице, ил' пужаху на колепима но земљи, уздигнутих руку небу, ваннјућп за милост, ил' се скупл.аху у

оружаие гомиле и, гоњени дивљом помамом, разношаху страх, смрт и палеж. У једним те истим устима спајаше се тоила молитва с подругљивим хуљењем; у једном те истом срцу живљаше побожан занос с крвожедном грабљивопгћу; а онај, који се изјутра молио с јауком у храму божјем, ноћу је гњурао у крви и постајао лупеж без срца. Стадоше се састављати у вели е разбојпичке чете На чело им се често истицаху познати витезови, чешће туђе нротухе, који пљачкаху, што се још дало уиљачкати у опустошеној земљи, на измицаху у Поморје и немачке крајеве. А главни зачетник свију тих несрећа, Винч Наленч од Шамотула, сеђаше у Кракову, краљу уз колено, са свим без ногибли. После онога срећнога боја код Пловаца краљ мујесве опроетио а повратио му још и нека достојанства. Но у Великонољску, где беше некада готово неограничен господар, не смеде се инак војвода одмах повратити. Страшна се мржња дизашс онде против њега; стари завидници подигоше главе, а сељаци, упропаштени крсташком најездом, на сав глас проклињаху име издајииково. Винч знађаше, да му сада оиде не ће дати ии подићи гласа, нити владати као искада, да би могао и главом платити, кад би се дрско иовратио. Род његов, Наленчи, беху, до душе, онде силни, али сада морадоше ћутати. Од иамтивека бсху они иа гласу као разуздани и брзи на бупе. Још кнез Примислав 1 мораде с њима да ее бори, а син му Примислав II само што је, евојом храброшћу, метнуо на главу круну Храброга, падс под ударцсм убилачке њиховс руке. Сирегоше онда Налснчи с исто тако силним родом Заремба, па дајући одушке мржњи на Примислава, не устручаваху се ии да служс као средство брандебуршким маркгроФовима. За то издајство и убиство краљево, које бсше повод многогодишњим смутњама, одузсте су им различите части и достојанс.тва. Не имађаху права да се облачс у скрлетно одело ни да се боре у првим редовима витешким, а нека им имања, као град Чарпков, преузе краљевска благајница. После мпого година стало се већ заборављати на срамотну казну и 1 Галенчи се опет осилише, кад ето у Винчу, који је евојим достојанством и значајем повратио стару славу роду своме, — узавре буитовничка крв, а његова издаја подсети на стара злочииства Палепча. Добив инак оироштсње од краља, Виич мн-