Стражилово

НЗ 1

17 ЕЗ-

„Ма ти си ми сама говорила, да он мене воли!" љути сс Еаравида. ,,]Га што јс с тијем? Он тебе воли, док те види." „Па?" „Не треба да те види на ће те заборавити." „А како да ме не види ? Да се кријем?" „Како 71 а те ие види, како — како како било. Тек те не смије више виђети, јер само тако море бити мој." „А што само тако? Зар ће он, кад ие види више мене, баш тебе завољети? Зар ие има више ђевојака у Сарајеву? Ти си болеспа, Велика! Тииезнаш, што говориш." „ Ти не знаш, што говориш! Мало час си рекла: све ћеш ми учинити, а сад ти криво, што ти иштем Пеша." „Бог ми је свједок," и сузе заиграше Каравиди у очима, кад их диже горе, „да бих ти и љега дала. Дала бих га и другијема, а теби најрађе; али он, оп!" „Шта он?" ,,Хоће ли он пристати, да га ја као играчку поклањам ? Он мисли, он осјећа. Послије опијех ријечи, што их је мени говорио, смијем ли иомислити, да ће он моћи бити срећан с тобом? Ја га толико волим, да ми је његова срећа дража од моје, да бих ти га па једну ријеч његову устуиила, само ако он нризиа, да ће бити с тобом срећап." „Да ти нризна? 11 Гто ћето? Кад тебе не буде, ои ће те жалити и ирежалити; а већ моја ће брига бити, да оида буде мој!" ,,Кад ме не будв, велиш?" И Каравида се ирекрсти. „А како да ме не буде?" ,Умријећеш!" хладпо ће Нелика. Трже се Каравида. „Умријети? Не умире ми се, ГЈелика!" „Мораш умријети да Иешо буде мој," шкриине Белика. „У нитању је срећа Пешова. Кад би се она морала кунити мојом смрћу, радо бих умрла; али ја знам, а и Бог иа небу зна, да се срећа Псшова купује мојијем животом и ја ћу жив^ети. Ти би зар и том иијеном, да мене у гроб оћераш, купила Пеша? Зар иоред толике мржње на другарииу море бити у твом срцу оиолнко топле љубави, колико треба да усре-

ћиш Пеша? Не дам ти Пеша! Не бих ти га сад дала, ии кад бих њиме само ја расиолагала!" И Каравида ионосно диже главу. „Како ти то охоло велиш: ие дам! Лијено! Не дај га! Али ћеш га дати, јер ћеш умријети." „Рекла сам: не ћу!" ,ЛГс ћеш?" сикне Велика кроз зубе, а мржња и иакост исиисаше ружне црте ио оном блиједом јој лицу те се на модрини свака длачица исправила. „Не ћеш?" нонови опа, а коштуњаве јој руке као клијеште дохватише обле руке Каравидиие. „Не ћу!" одговара Каравида, а од страха ие бијаше у њепу гласу оне одлучности од ирије; од страха, ма да бијаше јача, и ие помишљаше, да се опре еилипи, којом ју је Велика повукла стрмој обали Миљацке; од страха иије у нрви мах ни разумјела, у коликој је онасности. „А зиаш ли," јетко прихваћа Велика, да си у мојијем рукама? Знаш ли, да те могу у часку рипути у овај вир на да те пе има? Видиш ли оиу бубицу, што је вир обрће у ковитлац? Гле, како се отима, да побјегие! Вир је ие пушта — епо је вуче даље! Тако ћеш се и ти отимати, али заман!" И док је то говорила, од острагјеобухватила Каравиду. Тек сад се разби сан Каравиди, тек сад оиа виђе, шта јој грози. Под грчевптим стезањем Великинијех руку пробуди се у Каравиди, море бити доцкан, жудња, да се спасе. Пред хладиим недрима дубокога вира, што је могу сваки час пригрлити, да је из загрљаја више не пусте, оживље у Каравиди, дотље успавана, воља, да се брапи, да се не да. „Не дајте ме!" отимље јо;ј се из груди више дрека но вика, а свом се снагом одупре у назад. „Нико ти пе море иомоћп!" бијесно јој се одзива Велика и нотисне је. Осјетила Каравида, дајој не ималснаса, јер нод ногама иа глаткоме камену изгу била је ослопац те се сиотакла и клекцула, а пије ее по бјссомучиим ријечима своје другарице могла иадати милоети, на у томс