Стражилово

чз 118 в*-

страшпоме часу, предавши се кобноме удесу, прошапуће презорио: „Зар мислиш, да ће те икада моћи погледати Пешо, кад чује, да мене иосиш иа дупш?" Мало застаде Велика. „Мислиш," одговара оиа загушљивијем гласом, „моћи ће ико и номислити, да сам те ја отисла? Никога не има, да пас види. Кад ме запитају: шта то би? казаћу им: омакла си се." г Ј1ијеио си смислила, и доликује ти. Тек једно заборављаш : а онај горе?" Велики се руке мало размакоше, по још је не пушта. „Кад би ти хотјела," < узеће она, а једва дише, „да одеш, куда било тек да то нико ие дозна, да не зна Пешо, и да ие знају, ђе си — поклонила бих ти живот." „Не тупи зуба! На то пе бих никада нристала. Или с Пешом или никако! Доврши!" Наста одсудни тренутак. Каравида осјети, да Велика заие из све сиаге и да ,је гурну. Каравида стиште очи. Грдно се преварила. Мјесто да је Миљацка својим студом загрли, осјети Каравида под собом тпрду стијеиу на отвори очи. Чисто себи пе вјерује, на трља очи у иевјерици. Лежала је иа путањи, а нред љоме на самој обали клечи Велика очију пуиијех суза. „Не знам," јецала је Велика. „како би меии било, да сам на твојему месту. Чини ми се, ии ја не бих драгана ни за свој живот дала; али не знам, бих ли имала снаге, да то у овако страшноме часу. у каквом си ти мало час била, тако јуначки и одржим. Но једно је, што добровидим: видим, колико га ти волипг. а већ прије сам виђела, колико он тебе воли. Н мржња ми се нретворила дивљењем. Да, ја се дивим тој твојој љубави. Гријех би био, пеопростив гријех стати на нут толикој л>убави. Будите срећни!" Нађе се у чуду Каравида: да' ли то збил>а говори опа иста Велика, што мало час шћаше, да учшш страшаи гријех?

„Не чуди ми се!" наставља Велпка и полако устаје. „Обезумила ме љубав. У часку мишљах, могу ти гријехом на силу нреотети Пеша. Лудо ми мишљење! И теби хвала, али не теби, већ хвала твојој л>убави, што ти је у мало пређашњем часу мојега бјеснила, мојега лудила у уста Метнула ријечи, које ми просвијетлише памет те не учиних, са чега бих данима, мјесецима, море бити годинама умирала. Тијем си ми платила, богато платила за оно, што сам те с Иешом саставила." Послије онога страха, послије овијех мекијех' ријечи Великинијех Каравида пе могаше једне заустити, а вреле јој сузе одаваху, да су је обузели осјећаји, које ријечи не знају истумачити. ,.Ја волим Неша," опет ће Велика, „а чудпе сам ћуди. Кад видим, да ми га пе даду. дође ми, да га сама на силу узмем. Не иитам, с киме ћу се о њега побити; ие мислим, хоћу ли учинити гријех; мепи јс само то у глави, да ои мора бити мој. То ме држи који тренутак и ја не знам, што радим, ја се бојим те евоје ћуди. Страх ме је, да ће ми то безумље у такоме трепутку једноме угушити сваку бол>у мисао, да ће ми иеирозрачним иокривалом застрти ум, те ће ми лудило казивати, што да чиним, а несвјесна воља послушаће га. Ја се тога бојим и морам стати иа пут тој ћуди, морам је сломити, уништити." Каравида иије разумијевала, шта је то, што је тако чудповатим мислима мамило те још чудповатије изразе у другарице јој, н, не знајући, не сдутећи циља такоме говору, слушала ју је, не буиећп је ии једном ријечју. „Видиш ли онај вир, којијем сам ти мало прије пријетила? Кажу, онђе је толико дубоко, да би стала цијела велика црква заједио с кулом, а да се крст не види. Оиђе на диу мора бити врло добро. Нити се чује овај страшан жубор, што га таласи валовите Миљацке дижу, нити се види ово суице, ово зелеиило, што човјека овоме свијету иривлачи, нити -се зна за л>убав пи за мржњу. Истина ностеља је онђе хладна! % и Велика се стресе, а говорила је као да је сама. „Али ако! Ту иа дпу пе осјећа се ни врелинанихладноћа."