Стражилово

чз 137 к-

похитала је у Стеванову цркву, да се исплаче на гробу своје старе мајке. Биле су то сузе чисте детињске љубави и

захвалиости, за којима је Атеиајида у својој несрећи чезнула и без којих је њој, царици, што даје л.убав и милосг, целог века било тешко.

(Наставиће се)

Т. С. Виловсни

Г\ Г\ Ј-\. /л /\ ЈЛ Ј-\ Г\ ЈЛ Г\..Г\Г\к® Сулу3®^г\ Г\. Г\ Г\.Г\ Г\. УЛ г\ .г\ п. г\ /\ ^'"КЕИЖЕВ^СТ^]^] \У Т_Г "V/ V/ \Ј \~Г\Ј (УЈОО^\Г\Ј \Г А-/" \Ј"\Г\Ј~ \Ј \Ј ЛЈ"Л_Г I

ПРИЛОГ К ИСПРАВЉАЊУ ТЕЕСТА „ОСМАНА" ГУНДУЛИЋЕВА

ило би вријеме бар приликом тристогодишњице славнога нашега пјесника Квана Гцндули%а, да се међу нама отпочне рад око иснрављања текста његова еноса: према језику, који находимо у истоме њему; према смислу, на који нас здрав разум доводи; и особито према сравњивању разнијех текстова, што их имамо. Јер је иознато, да је Осман, док је штампом на свијет изашао, у рукопису лежао преко двијести година; а што је још грђе, ни.је лежао него нреписивањем циркулирао бар по Приморју. Па када још иромислимо, каквијем се правописом то чинило, онда нам је јасно, одакле је у Осману толико нејаснијех мјеста, лингвистичкијех несмисала, и неправшгнијех стихова. Сравњујући најновије загребачко издање Османа, које је приредио латиницом нроф. Броз но издању Југославенске Академије, са најстаријим, или тачније једнијем од два пајстарија издања, а то онијем будимскијем Јевта ПоповиЛа, које је ћирилицом на свијет изашло г. 1827, Ја сам дошао до увјерења, да се није иаставило издавање овога нашега највећега пјесннчкога дјела оном љубави и оном бригом, како је то само дјело захтјевало. Послије будимскога издања нрошло је пунијех седамнаест година, докле је у Загребу изашло ирво издање, и то ушљед заузимања пеумрлог Гаја око ширења српскога језика међу Хрватима. Мора се нризнати, да су Хрвати доста учинили око исправљања текста, јер је ово пошљедње издање загребачко, у опће узевши, куд и камо боље и јасније од онога будимскога; али ће се напријед видјети, да је могло

бити још бол>е и јасније, да је г. приређивач овога издања или приређивач акадеиијског издања г. А. НасмИ имао нред очима будимско издање. У намјери да са своје стране донринессм ка приређивању издања Османиде, које би имало које књижевно друштво наше на себе узети у славу тристогодишњице ијесникове: узимљем Брозово издање, па ћу из њега наводити сва она мјеста, која ми се чине, да се могу исправити издањем Поновићевијем, те ћу то иснрављање овијем и покушати. ПјеваБе прво 1. Одмах у иетој строфи долази стих: Тад врх круие смбља пада а у Поповићеву издању: Сад иод сабљом круна пада а то ми се чини логичније, особито према стиху, што му претходи: Сад врх сабље круна виси, Сад под сабљож круна иада. 2. У Б. на стр. 4 долази ова строфа: Али да тијем пјесни. моје Сасма дуге не исходе. Само објавте смрти своје Худе узроке, тужне згоде. А у II. овако гласи: Али да тијем ијесми овв Сасма дуге не исходе, Смрти објавте ви његове Худе узроке, тужне згоде. Ова је варијанта коректнија и јаснија. 3. На стр. 5 : Иједна у срцу усномена Цару Османт бјеше остала а у II. мјеста иједна стоји јадна, што цијелу строфу разјашњава.

1 Овај мој рад је Матида примила и наградила још 1888; уз то је <5ио почео данае већ пок. Јован Бошковић да приређује издање „Осмаиа", ко.је је у Зелуну свијета угледало г. 1890: тако сам ја већ овај мој при.10г к исправл.ању текста Гуидулићеве епопеје био и забаталио, видјевши да је њезипо издање у најкомпетентнијим рукама. Али је тгок. Бошковић своје издање приредио по загребачкоме академијскоме издињу, не узимајући у обзир ни најмање будимско издање, те је сасвијем сјшчно издању. Брозову; и за то овај рад мој ианосим сада на јавност будућем издаваоцу „Османа" на расположење, еда буде од какве користи.