Стражилово

-13 136 ЕЗ-

натријарх Атик иокретио, није ју могдо да ослободи фидозофских сумља, иуста свађа црквених отаца није могла да је доведе до уверења, да је црквена ортодоксија уједно и право хришћанство. Несрећа, која ју је у животу гонила, душевна борба, која је у њој беснела и никад јој мира није дала, убила је у њој сваки осећај за религију. Овде пак у неиосредну додиру са светом, у којем је негда Спаситељ радио, кад је нотпуно сазнала његову науку, примивнш је у себе без икаква догматског посредовања а обузета била моћном чаролијом ираве ролигијозности, развила се љубав ирема религији и према ближњима у одушевљење, да, чак у Фанатизам. Како се оиростила својих сумња а захвална била, што је нашла утехе у несрећи, на ново је стала духом радити. Узвишена појезија, коју је негда у очинској кући неговала у славу боговима, постаде сад трубом хришћапства те је Евдокија у течним хексаметрима, које Фотије нарочито хвали, опевала моћ вере хришћанске. У „Еипријану и Јустини", сневу, у којем описује патње првих хришћана, довикује, као мученица, коју је снашао верски запос, људима овако : Ви, који верно прпзнајете Христа, Искупитеља који љубите, На сузе моје погледајте сад И чујте врело жојиж патњажа. •XА ви, што још у тажи чажите, Разберите се, чујте, што ћу ја 0 идолижа вашиж причати. На свету није било човека, Да одан беше лажи-бозижа К'о ја свож душож и да зна за крв Ђаволску тако, к'о што знађах ја. * Док је Евдокија у Јерусалиму живела богоугодно и за иојезију, дотле је дивља врева народа беснела по занаду Европе. Давпо је већ муж њен Теодосије био међу мртвима. На царском престолу византијском седели су, у с.мислу последње ј !ол.е иокојникове, Марцијан и царева сес.тра Пулхерија. Царски престо у Риму, на којем је седела Евдокијина ћерка, био се раскламитао и сваки час се чинило да ће се срушити под ударцима дивљих германских руља. Не би дуго више суђено да иостоји заиадно-римско царство. Кудгод је човек погледао, свуд је био сам бој и сама пронаст. Кувало се и врилоје у тадашњем свету као у вештичину котлу. Овде доле на овом свету није велика патница у Јерусалиму ништа * Г. СтгеЈЈОгоушв. (хевсШсШе ешег ћуг. Кајаегш.

више могла наћи, што би јој срцу прибавило радости, души јој мира. Саморана, остављеиа, несрећом гоњена прибегавала је у сјајие небесне висине, које јој је отварала нова вера и песништво. Мора човек појмити време и женску душу па да у Евдокији на ново иозна Атенајиду. Измучена се душа ослободила. Па за дивно чудо, и последњи сујој дани морали донети поновљена бола и јада. Суђено јој је било, да до дна искапи чашу патње. Евдокија је свим срцем и свом душом одана биласвојој кћери и двема својим унукама. Старија унука, но лепоти иста истоветна па своју стару мајку, звала се по њој. Тада дођоше на Рим дивље руље вандалске. Гајзерих одведе младу принцезу Евдокију, да је уда за свога сина Хунериха. Све је и сва покушавала ожалошћена стара мајка, да унуче својс спасе из руку варварскнх. Последњи њени труди, иоследње јој муке, њене носледње топле молитве биле су зарад љубљенога унучета. Најпосле је младој Евдокији пошло за руком те је умакла из Картагине, главнога града у вандалској држави*. Но прекасно је стигла у Јерусалим. Царица Евдокија већ је иснустила била своју нлемемениту душу. Са признањем, да је Павлиније невин умро, и замоливши своју ћерку, царицу Евдоксију, која је дошла била на самртнички јој одар, да још једаред све и сва покуша, не би ли ослободила љубљено унуче, за које је она мислила да јејош једнако у Хунериховим рукама, издахнула је илемепита патница**. Кад је млада Евдокија стигла у Јерусалим, * Евдокија је учествовала била и у црквеној реводудији, што се ивродида у Падестини. Дуго је Евдокија бида приврженица моноФизитачне науке, коју је никејски и халкедонски сабор аснгосао као јерес. Иулхерија и цар Валентинијан гледали су да је одврате од тога. Сам папа Лав I писао је по наговору Пудхеријину и Вадентинијанову царици у Јерусадим и гдедао је да је приволи да се врати ортодоксној науци о двогубој природи Христа Спаситеља. То пмсмо је још сачувано. Најиосле попусти Евдокија те прими ставове никејскога сабора. Кад су Вандали упали, постала је царица Евдоксија (ћерка Евдокијина) заједно са својим ћеркама Евдокијом и Плацидијом плен вандалскога краља Гајзериха. Евдокију одведоше у Картагину па је силом удадоше за краља Хунериха, сина Гајзерихова. Плацидија се после удала за Оливрија. Евдоксија је обудовила за Валентинијаном. Млада Евдокија, кад је умакла из Картагине, остала је у Јерусалиму и живела је као калуђерица. ** Дарица Евдокија (Атенајида) умрла је 460 после Христа, пожнвевши 67 година.