Стражилово

Број 10.

Год. VI.

5-1Г™ ' Л О

У Новом Саду, 7 марта 1893. <?(сГ<Г~

_сР ! ^

( 6.;

%

ПЕСНИШТВО

Ш5=%—

лавуЈ куца на прозорцу: „Чујеш, мала! Чујеш, сунце

Прерано сам можда дошо; Видим сњежне још врхуице, Пак ћу јадан ногинути, Ако не ћеш да ме нримиш У рај топли срца свога Пре сунашца нрољетнога!" Чује мала, па отвара Сва враташца срца злата. „„Ево, уђи у светиште, Куд прол.еће сја из врата! Ево рај ти отворени, Како никад сниво ниси! Уђи само, запјевај ми, Слади пјесмом нрви рај ми!""

„Хоћу, душо! Пјеваћу ти, Како никад ниси чула, Уздах пјеват', како јоште Никад ниси уздахнула. Прољеће ћу срца твога Распрострти св'јетом ц'јелим, Одуваћу груде леда, Који св'јету дахнут' не да. Топиће се силне горе, Топиће се смрзле р'јеке; Куд ногледаш, све ће гранут' К'о животом за ув'јеке. Љубица ће уздахнути, Питаће ме стидно: — Што ,је?. Не ће знати, да се јадно Растопило срце моје".

Г.

Г а даљна брда сунашце јарко

ј^ј Полако тоне, издише, мре. .. А ведро небо звездице ките, 1[осред њих месец блеђани гре. Поток у гори тихо жубори, Чилих му вала блиста се сјај, А лахор меки ћарлија, шуми Груди ми пшри мирисни гај.

Сред џбуна славуј у иесми поје Осећај свети срдашца свог, А ја га слушам, срце ми плива У бајну миљу од гласа тог... 0 ноћи тиха, светињо дивпа, Та тебе љубим искрено ја: Тишина твоја јаду ми црном Толико пута мелема да.

Гојно