Стражилово

-кз 146 ез -

I 111ММ (Херман Ролет)

пееници, стари, млади, Ми имамо дужпост краену: Опевамо цвеће, небо, Опевамо зору јасну;

Дах ветрића, жубор врутка, Срећу срца, удес худи, Иесмом милом, неемом звучиом Одевају натпе груди.

Најтајније снове душе Изразимо речју еамо; Што већииа једва слути, Ми то тако јасно знамо. Што хиљаде срца мори, Тугом мрачи живот цели, Ми у једној само песми, Износимо у свет бели!

С. Д. Мијалновик

НАЈВЕЋА ЉУБАВ

(Наотавак)

ако јс било и сада, кад је Баја почео да гово]»и. Једап из гомиле само додаде: „Заневаће нама сутра куршуми око главе, да ће пам уши оглухнути." „Вала, какви смо, и не заневали иам!" прихвати Баја. ,,Хе, брате, шта ћемо! Млађи смо па вал.а слушати старијега, кад је старији..." „Ко је старији?" л.утну се Баја. „Опај наш бандоглави командир? Ко ми је он? Дошао ту бог те пита од куд, пе знамо му ни куће ни кућишта, па нас води као овце на кланицу да гипемо! А за што?" Сви се убезекнуше и иочеше се освртати да ко даље пе чује, док тек Радоје не ономену полако Бају: „Мо]>е, шта ти ту говориш? Знагн ли, ако чу.је. ..." „Ко?" осекну се Баја. Он?! Марим ја — иека и чује . ... . ја говорим само што је истина. Ето, кажите ми: као шта ћемо ми овде? Јесмо ли ми то тражили?" „Тхе. . . ." „Па да видиш. ..." „Оно јест . . ." чу се овде опде по гомили, али иико не доврши, већ иа томе оста Само би погледали то иа Бају, то преко гомиле, да пије који старији у близиии. „Ца онда, шта су они људи тамо" ноче опет Баја и пружи руку иреко шанца, „нама . . . мепи, теби и коме од нас на жао учииили, па да се с њима овде кољемо?" Па се опда окрепу редом слушаоцима:

„Позпајеш ти кога од оних тамо ?" „Ја, вала, пе, као пи они мепе!" озва се један из гомиле. „Каоија!" настави Баја, па се окрену другом: ,.А ти?" „Бог с њима, иисам им очи видео." ■ „Ни опи твоје!" онет нродужи Баја. „Па и ти пе ?" запита трећега. Онај само одмахиу главом и цокну језиком о ненце. „Бала и ја ти их ие познајем, далеко им лена кућа!" — озва се четврти и неиитап. „Да богме," прпхвати опет Баја. „и тај до тебе пе, и пи једаи од свију нас овде. Нити ми тг.има шта учниили пи опи нама. И сад нас довели овде да се бијемо. . . . Нас, шаку људи, на њих бог те пита колико! А да ииташ за што! И да нобедимо — на шта ми добивамо од тога? Пребијене руке, ноге, изгубљену главу.... а наш командир лепо у позадности сејири и ниже звездице и ордене. . . Ето то је!" „Богме, па да видиш и тако је . . ." рећи ће тек један. „И никако друкче!" нотврди Баја. „Оно знаш можда је и тако," нримети Радоје, „само што наш командир не зна за шалу." „Ти си кукавица!" осори се Баја. Радоје се памршти: „Нисам ја кукавица — то намти, Бајо!" „Па што онда презаш од онога?" осме-