Стражилово

-чз 147

хпу се Баја и махпу главом правцу, камо је старешина лежао. „Плашиш га се као зец од пса. Чудно ми чудо, куршум му је куршум ми је. Ако носи звезду на мундиру, не носи је на челу, маљ' ако му је Баја пе пришије." И Баја је збиља мислио да ако бапг и не узмогне комаидиру „пришити" звезду па чело, оно ће моћи осветити му се и тим, ако поколеба своје другове те да ови, у одсудном тренуту, оставе комапдира његовој судбини. Знао је, да би то за командира и за његову војничку част био већи удар од смртоносног куршума, па можда и сам не би хтео ;пг нреживи такову срамоту. Мржња према старешини толико је била занела Бају, да није ни мислио на остале зле последице, а можда није био пи кадар да одмери величину и тежину наумљеног злочипа. „Сад или никад!" мислио је Баја. „Нећеш га, бели, више метати у кочиће!" У тај пар зачу се са нредстража нуцањ. Чу се једна пушка, па две ... три ... иастаде прасак. Засвира узбуна. Војници пођипаше, шчепаше пушке па сваки па своје место. Диже се урнебес. Ираска је била све јача, али ипак се час по час чуо командиров глас. С првине момци се држаху јуиачки, први напад био је мупгки одбијен и командир је весело довикивао: „Тако, ђетићи! Тако, јунаци!" Али се у тај мах зачу из иушчаног дима један глас, који пројури кроз редове као стрела: „Бежите ... опкољепи смо ... похватаће нас као мишеве !" То је био Бајии глас. У стику настаде у редовима комешање. Командир паређује да се евира иаљба у месту, ајак, тек један по један ночеше да окрећу леђа, па по двојица, иа четворица, док не поче искакање из шанца у гомилама — па беж! Командир је у нрви мах храбрио поколебане редове, па задржавао, на претио и иајзад молио. Све то није ништн пома гало. Чим би се командир одмакао, а|оно би се издвојила гомилица па скачи из шанца... Баја још није бегао. Ои је чак ватрено

нонављао командирове речи, док се овај иије одмакао, па би онда пропшмкао кроз редове, нтанувши то једном то другом другу на уво: „бежи, брате, да не гинеш лудо... сви ћемо. . . ." И тек кад виде да је комаидир остао са једном четом, која се била искупила око заставе, и својим четним старешинама, оида и Баја уграби прилику да неопажеп искочи. У тај мах баш је командир био изишао па шанац. Видећи да је ненријател. оиет почео да наступа, убрза па.љбу из топова, а у том му једно непријатељско тане размрска леву руку, која му клону те испусти револвер. Ађутаиат га силом свуче у шанап, на брзо му обвије рањену руку и наномепе да ваља спасавати заставу. Командиров глас задрхта: „Заставу? Да спасемо заставу! 1Бе се пе сме дотаћи непријатељска рука!" Иа опда зграби заставу иззаставпикове руке. пољуби је и рииу у једаи ров, да се једва видео крај од држаља. „Претрпајте је добро!" заповеди. Ађутапат хтеде иешто да каже, али комапдир викну: „Без приговора!" У стику заповест би извршеиа. „А сад на коње па за оним кукавицама! Ноћ је. Нису далеко !" — рече командир и помоћу ађутантовом ускочи у седло. „Заглавите топове и припалите фитиљ па муницији!" зачу се глас тобџијског старешине. „Не, за живу главу!" — викну комаидир. „Оставите како је. А ви, јунаци," окрену се осталим војницима, „пођите за нама." Колико је било коња, појахаше коње, а остали су ипгли у позадности, држећи увек иушке на „готове". Месец је био зашао са свим за облаке, кад изађоше из опкона, а нико ни да би речи. Комаидир је игаао напред. Рапу, ма колико да га је болела, инје осећао, јер је од тога бола јачи био бол у срцу. Само би напрезао гледање у напред да прозре у ноћ, која је својим цриим велом иритисла земљу.