Стражилово

"43 148 к-

Када су прешли косу, а тек из оне помрчине испред љих овде оиде чује се пудкање, и како плане пушка, виде се сепке појединих војника. „Непријатељи!" викну ађутапат. „обиља смо опкољени." „Да то каже какав редов, не бих се чудио, господине ађутанте, али ви ?" рече љутито командир. „Зар не знате овај ноложај, да непријатељ може ту доћи само оданде !" и ноказа главом натраг на опкопе. „А по оваковој ноћи они ће се врло добро чувати да се и макну ван опкопа. . ." „Али опо су ииак војииди?" оиази ађутанат несигуриим гласом. „Лесу наши — прсташи!"* рече комаидир и зашкрипи зубима. „Знао сам ја, да »јни не ће бити далеко." „ Све је изгубљено!" — уздахну аћутапат. „Војник не може изгубити све, јер је његово све — његова част. А војник, који изгуби част — иије војник! Јесте ли разумели?" осорну се командир. „Разумем!" одсалутира ађутаиат. „А ја сам војник, док је мени на раменима главе. Ја ћу оне кукавице натерати, да заставу зелеиог батаљона изнесу на видело још светлију, но што је до отојич била. Мислите ви, да сам ја оне тонове поклонио непријатељу? Онда ви још не нознајете ко вам је старешипа." * У редовним војскама, за време рата, дешава се по кад кад да се по некоји војник сам „онеспоеоби" за ратну службу, одбијајући себи прсте, да изгдеда, као да је бајаги у боју „раљен". Узрок овим жадосним појађама није увек само — кукавичлук. Један иаш војни старешина иричао ми је да су, за време рата, мвоги војницп бегади из данца, и нико није за н,их знао. Кад после нског времена ето ти ших натраг и јављају се „да су допгли". За што су били побегли ? Туга за завичајем тако их била савладала, да нису моглн одолети те су се нзложиди опасности да буду оглашени за војне бегунде, — само да виде своју гсућу. И кад су видели све на дому, оии се мирно сами враћају у команду. Други војни старешина нричао ми је за овај елучај. Један војник тражио је „одсуство" на пеколико дана; — кад му није било дано, он у првом судару сам одбије прсте, али тако вешто, да му ее није могло казати да је „прсташ". Испрате га у боницу. По гато му се рана приличпо зацелила, он захте да га пусте у команду. Пусте га, али он у место у комацду, запне — куКи. И дошавши до своје куће, сам се убмје ! — У осталом, не давно потврђено је, да је за време нсмачко-француског рата и у самој нобедоносној немачкој војсци било „прсташа".

У том су већ били далеко одмакли, кад се иза облака појави месед и обасја околину. Бидело се као по дапу. Од непријате.ља нигде ни корова, али се у дољи уочише гомилиде војника, како се понајлак упутили нотоку. Неки су се ослањали о пушку, неки је упртнли преко рамена, а по неки је ишао и без пушке. Командир застаде и узе разгледати околину. У страпи, иа висоравњу, видела се шумица, која се спуштала према потоку на прелазима иа другу страиу у полукруг. ..Видите ли ону шумицу?" окрену се комапдир ОФициру, који му је био с десне стране. „Видим." „С нама нек остане само једаи трубач а остале узмите собом на замакните што брже у ону шуму." 11а викну за собом: „Подајте им коње, да брже иду. и Онда се опет окрену ОФИциру: „Само пазите да вас не оназе оне кукавиде доле. Пређите поток, и кад будете с оие стране, у згодној долини, а ви наредите трубачима, нека што јаче свирају иоход, али нека трубама тако окрећу, да изгледа као да машира иовећи одред војске. Тамо 11ете чекати даље иаредбе." „Разумем!" — одсалутира ОФицир и оде да изврши заповест. Командир се окрену ађутанту: „Ако ми маневар испадне за руком, онда смо за два сата иа старој позицији; а ако не, онда . . . онда одпесите командаиту иоруку: да је старешина зеленог батаљоиа учииио све што му је дужност и част налагала. А сад — иаиред!" И нође полако папред. За њим су ишли остали. Сви занемели и само ногледају иа комаидира, који се сваки час освртао на шуму. Месец је опет био зангао за облаке, када се преко потока зачуше трубе. Комаидир, као електризоваи, ободе коња и у трку стиже до потока, око кога се војници већ били окупили. Некоји су били полегали као прошци, некоји нију воду, а некоји испирају „ране" на ирстима. Командир како стиже, нодвикпу: „Зар тако, кукавице?"