Стражилово

-гз 149 е >

Они, који су лежали, иођипаше, оии, који су пили воде, усправише се, а они, који испираху „ране", само окренуше главе, иа оида наставише свој посао. Једни су откашљуиавали, други се снебивали, а по иекоји се као и испречили. Међу овима је био и Баја. ,,Шта сте умукли као никакви људи?!" викну још громкије командир. Оиет овлада тишииа, док тек не изађе Баја: „Па што се не може, госиодине командиру, не може се; нисмо ни ми нашли главе на купусишту. Ето изгибосмо!" —

заврши Баја, окренувши се онима, што испираху ране. „Зар не, браћо?" „Баш изгибосмо!" — зачуше се два три гласа. „Као прсташи!?" цикну командир. „Па дабогме прсташи, кад нас, шаку људи, изводите на касапницу да гинемо за пра' Бога. Ето нека кажу, ако нијетако!' 1 окрете се опет Баја друговима. „Овако је, кукумавко!" — цикну командир и нотегну револвер на Бају. Прас! И Баја се свали као свећа.

(Свршиће се) МРКИ ВУК Историски роман Адама Крбхов ЈЕЦК 0 Г а Превео с пољског Рајко (Наетавак)

Манојло ђорђевиЋ Призрвнац

Жрутра А ан бешс ведар, пролетњи дан. Сунце се дизаше подпеву зрачно, тејј^ шећи срца надом. Ио улицама врвеле гојјЈ? миле, али мирније, него јуче, нехотице се радујући тој чудној јаеноети сунчаној. Пролетња топлина разгреваше ерца, отвараше душе бољим осећајима. По улицама нознањским нролажаху свечане опходње е литијама и иконама. Светина се тискаше за њима, певајући химне захвалнице и нобожне песме. Посред те гомиле, на отворену месту, које је јемачно остављено из велике пажње, стунаше висок, сед старац. Снажна плећа погрбила му се од година; иђаше полахко, тешко, ослањајући се на палицу ; одевен беше сиромашки, као прост човек, и ако се могло иознати по држању, да није последњи. Час по час дизаше седу главу и сивим, мутним очима разгледаше по светини, којасмерно иђаше за духовницима. Беше опдс највише стараца, жена и децс, дораслих људи слабо, а и што је било, изгледаху изнурени, као после тешке болести. Било је и рањепих и богаља, који су се вукли за другима. Некад те некад чули се глухи јауци и плач, а онда си видео, како се крше руке и дижу к небу. Старац погледа и

магла му наиде на очи; опет обори главу на груди, па иђаше даље уморним кораком. Беше то Прибислав Напивон од Борка, господар на Шеракову. Железне воље и истрајности бсше тај човек, а иеустрашене храбрости. У свима бојевима за Владислава Локтка бораше се у првим редовима и неуморан беше друг у делима тога владара, да од раскомадане и раздељене Бољеслављеве баштине створе опет једну, јаку државу. Беше то човек нроста обичаја; војник у говору и животу тврд и искрен, а жесток у гневу и нријатељству. Због тих лепих особина миловаше га витешки краљ, а ценећи врло снагу његове мишице, као и савет, није му штедео милости ни достојанства. Прибислав је неко време обављао и част старосте великопољскога и војводе, ма да није желео узвишсња и није био лаком. Након последњега боја с Крсташима дође стари Напивон у Краков, оде на замак краљу и рече: — Стар сам, милостиви господару, времеје да очи склопим... отиусти ме, краљу... А Локтек се диже на те речи: — Хоћеш да идеш ? Куда?... Хоћеш, да ме оставиш? За што?... И ја сам стар, а у трудном телу јсдва срце куца ... Многе мс бриге