Стражилово

-43 150 Е>-

тиште и тако сам сада, на крају живота, несигуран, као некада, кад сам започињао дела... — Крсташ је сломљен, — иримети Прибислав. — А је ли на дуго? — нрекине живо краљ. Ухвати Напивона за руку, па га одведе к прозору. Оданде се, у блеску сунца на заходу, виђаху зидови замка, а иза њих далеке иланине. — Сломљен, велиш ? — рече брзо у ватри. — Осим Крсташа има других, који вребају. Нанрегни око, на ћеш видети шлеску границу. Шлеска све већма нагиње Јану чешком, а тај се, као иа иоругу, назива краљем пољским!... — Папа је пресудио и вама призиао круну! — иримети онет Напивон. — Признао, — понови краљ, — признао, али нотајно; јавно није смео, јер је Јан силан... Заћута, а за час опет стаде беседити, показујући руком у даљину: — Погледај даље! Ту ти је Мазовска зл Пиљицом, неподложна, завидна, спреже с Крсташима... онде, за Нотећом, Крсташи, на Поморју Крсташи, на Кујавама Крсташи! Куд оком скренеш — иретња; куд се мисао залети — ногибао... Читава Великопољска, читава Шерађка и Ленчичка земља у рушевинама... А ја сам се борио толике године па немам ни сигурних граница, нити знам, шта ће бити сутра!... Малени стас витешкога краља тресао се од узрујаности. Пе нушташе руке Прибислављеве, а наирегнутим, жарким ногледом гледаше у даљину, преда се, као да хоће да проникне у будућност. На заиаду се гомилаху облаци и заклањаху иоследње сунчане зраке. Мрак се брзо хваташе. — Шта ће бити ? — шапташе замишљено краљ, као да говори сам себи. — Шта Кс бити... кад ... ? Не доврши. Најтежа брига притиште му душу. Наједаред диже главу, нроницав ноглед упре у лице Прибислављево, на занита нотмулим гласом: — Јеси л' говорио с краљевићем? Напивон се стресе нестриљиво. — Нисам... — прогунђа, — нисам говорио, јер то ништа ие вреди. Ја се не ћу научити његову говору, а он мога ие разуме. За то нисам говорио, нити ћу говорити. Локтек пусти руку старога војпика. Поглед му нређе иолахко по верноме другу, на се, намрштен, укопа у земљу.

— Нс разуме... не разуме!... понови шапатом. — То је истина! Прибислав не могаше зауздати речи, које му иодметаше тешка туга. — Није то војник! -- илане. — Код Пловаца — срамота јс рећи — сам видех... бс жао је! — Али под Кошћаном — прекине краљ, да зар обрани сина, — под Кошћаном се држао јуначки. Прибислав зловољно заклима главом. — Његов обичај није наш, — примсти. У том је најгора погибао. Кажи му, иилостиви госиодару, нека се у железо окива, а не да носи свилу; кажи му да, од зоре до мрака, слуша звеку мачева, а не женске песме; кажи му, нека се учи крвавој борби, нска челичи десиицу и дух, да можс савладати, што смо ми савладали. Кад то Наиивон говораше, стари Локтек подиже главу, на опет гледаше па иаоблачени заиад, уздишући дубоко и тсшко. Тишина завлада у мрачној изби, сведеној и простој, у којој не беше ништа више, осим војничке ностеље, нокривене медвеђом кожом, осим дрвених клуна и дрвена стола, осим мачева, штитова и војничке опрсме. — Друга времеиа иду — рече за час краљ одлучно, као да му је у том тренутку неки глас долапнуо речи. — Друга времсна иду... пе опака, кака смо нреживели... Ја раеејане делове хтедох железом да спојим у целину, крвавл>ух руке и често се морадох ноиизити. И ето иа крају видим опет силесију непријател.ских погибли; видим, да оно, што јс железо спојило, железо може и да разбије... Нека Казимир иокуша друкчије... Нека један дух удухпс у целину, да живи једним животом... — Слаб ће то битидух... кржљав, женски, — нрекине неуверени Прибислав. Локтек подиже руке у вис. — Бог ће му дати моћи, ако усхте... Бог Свемогући... А кад то говораше, исправљаше му се стас и растијаше дивно, да у мраку, с уздигнутим рукама и главом к небу, изгледаше пун величанства и необичне величине. И сам Прибислав обори главу, ћуте!ш, као зиак, да га је до дна проиикла та силна вера краљевска у свемоћ божју, која уздижс слабе силе људске. — Биле, краљу, твоје речи услишане! —