Стражилово

чз 151 Е>-

шанну узрујан, сагињући се владарској р/ци. Бладислав загрли вернога друга. — Казимиру — рече — нс буди сувише суров, а мене не оставл>ај ! Светујмо се скупа, шта да чинимо и како да осигурамо, што смо створили. Човек самртник, не знајући будућности, страхује за дело својих руку, и живо се труди, да не пропадне. Што год после учпни Казимир, можда учипи боље ; али нред смрт, која јемачно није далеко, треба да му дам последње опомене и да исноведим своју вољу. Хтео бих, да будеш ту онда, кад будсм говорио... Напивон се инак пе даде поколебати у с-војој одлуци. —■ Имам синова — рсче — разуздапи су... Долазе мп свакојаки гласови; времеједа станем иред њих, па да их ономенем. А хтео бих и да видим, како јс тамо у Великопољској ...

— Зло је — одазва се замишљени краљ; — свуд невоља и злочинства, а туђ дух превлађуј с... Иди дакле, па можда твој нримср буде од успеха... А мени пошљи кога сипа... волео бих, да је уза ме. Паиивон од Борка ноклони се дубоко. — Хвала, милостиви господару ! — одговори. — Него, не знам... Старији ми, Јан, збратио се с Немцима и међу њима борави; а млађи Маћко... — Не ће хтети! — прекиде живо Владислав. — Може и то бити! Они су онде у Великопољској, краљеви за се... Али му реци, да дође. Пе ће па мене зажалити. Кад то рече, иређе краљ неколико пута по соби, све већма замитнљен. Слеже најзад рамснима, као да хоће да стресе бригу са себе и, отпративши вериога слугу, прекрсти се, очита кратку молитву, па леже да отпочине.

(Наставиће се!

ЖЕНСКИ КАРАКТЕРИ У СТАРОЈ ВИЗАНТИЈИ (Наставак)

Царица Ирина \Уаз 181 80 аг§, с1ав пшћ4, пш 81сћ §епи§ т Цпш, Е1п У\'еЊ сНе 81шге хи теа§еп ? М/е/амј реко два века било је нротекло, од ј?. како се над Атенајидом затворио био гроб. И оист видимо да се царски дијадимат засјао иа глави Атињанци. Ну да големе разлике међу оним не-

кад и овим сад

Грчка, нре још последње прибежиште погаништву, у ово се време тако савршено била похришћанила, да је важила као једна од најважнијих нокрајина хришћанске цркве. Давно су већ у византијској држави ишчезли и иоследњи трагови, који су оиомињали на времена Рима или Јеладе. Велике школе наука у Атини, на К() Јој је негда радио и учитељевао Леонтије, нестало је по налогу цара Јустинијапа I, јер су нравоверпи цар и његова моћна сувладарица, славна негдашња играчица Теодора, у опстаику те школе гледали даљс живовање поганичкпх традиција. Онде, где су иекад стојали поганички

ских василика. Теолошке дисертације о једноставној и двогубој природи Христовој заменише разговоре соч>иста, који се некад водили гласно. Што је некад вршила делФска Питија, то је сад радио хришћански епископ, који је на нрви дан Ускрса правоверним Атињанима навештавао срећну и благословену годину или му се са усана захорила, страшна анатема на сваког, ко би се усудио противити се закључцима светих отаца. Али у једном иогледу као да је грчки народ остао веран својим старим иавикама. Погаиички култ идола, којега се Грци тако дуго и тако чврсто држали, навика, у слици приказивати и поштовати божанства, прешла је била и на хришћански култ а нигде се са толико рсвности и толико претеривања није служило кпновима и иконама, као баш у Јелади. Атина је у том наткриљивала Рим, Антијохију, Александрију па чак и Цариград, гдо се најире развио култ кипова и икона. Калуђери, који се бавили сликовним нриказивањем светаца и резаријама од дрвета и вилдиша, живо су потиомагали ту навику, која се свиђала простој ћуди народној. Сликари и вајари, којих јс тада у

храмови, дизала се сад силна кубета хришћан- | грчким зсмљама било веома много, бојали се, да