Стражилово

-чз 204 ез-

Еовачевпва и ЈовановиЛа, Исгорија срискота народа с погледом на историју суседних Хрвата и Бугара, свеска I. Тешке али веома корисне задаће латише се ова два научника српска: да задобију успехе у истраживању српске историје и за шири круг читалалки. Никада неје овако дело потребније него данас, кад се све покрајине сриске буде из средовечнога сна. Нонос народни треба, да добије храну и сталну нодлогу у делима народним. Историја народна треба да свеже садашљост с прошлошћу, да порупги оне предрасуде, које векови и ирилике иосејаше међу нама, да успостави оно идејално јединство, које развргоше политички и културни утедаји. ПГгета би била да нам се тако врсна нацијонална п&ћа пружа у овако малим оброцима и дугим размацима. Ово је прва жетва Књижевне Задруге. Она

нас може и по обилатости и каквоћп потпуно задовољнти. Ну не сме се прећутати, шта више мора се истаћи, да се народ тако лепо одазвао већ прве године. Први отисак задружних књига не ће залећи. Пријавише се сувише још до 500 чланова те ће се, како се чује, књиге на ново претиснути. Првенци ће већ разгласити име своје мајке те ће се и многи оклеваоци загрејати. Тако се можемо надати ове године још већем броју чланова, а од тога ће без сумње зависити и количина и каквоћа књига у будуће. Засад нека је родољубље иокретач на уписивање; тако ће брзо доћи време, да ће то бити потреба. На крају да пожелимо српском народу јаку Књижевну Задругу а Задрузи много даровитих и вредних радника и сложних п дарежљивих чланова! Тих. 0,

МУ 3 А Д 0 СТ0 ЈЕ П СК0Г А II МУ 3 А ИВ АН А ТУ РГЕЊЕВ А упоредна карактеристика (Наотавак)

IV

рсд пама јо друга Фигура — нервозна, раздражљива, изгледа малена, погрбљена, болеена пред тијем евјежим и моћним гигаптом, који је задржао тај исти моћни изглед и онда, када је његова брада и глава била бјеља од снијега његове отаџбине. Први еав свој живот није знао, игга је то насилан труд, а тијем више физичко страдање, изузевши пошл.едње дане његова живота; други бјеше сушто страдање, измучеи нревеликијем трудом, истрзан нападима епилеисије и годинама робовања, е уналијем образима и избоченијем челом, с очима, које су се немирно и нодозриво кретале или се новлачиле у себе, у своје ужасне успомене, од којих се и туђа крв леди у жилама — тај бони човјек, у којем сте већ упознали Достојевскога, представља дијаметралну нротивност ирема Туртењеву, не само по спољашњијем ногодбама животнијем, иего н по характеру своје лузе, својега унутрашњега раеположења; иијесу они били узалуд непријатељи. Да иотражимо црте те друге, страдалачке Музе, које њу одликују. Прије свега надаовдје у очикао противност Тургењевској лепоти облика језика и слика — тешка скоро одвратна спо-

љашња непривлачност облика Достојевскога и њихове загушљиве, смрдљиве, подивљ-1ле и спарне околине. Но то је само сиољашња страна. Што се тиче унутрашње или субјективне стране, то се намјеравамо на црту, која је на први поглед елична с Тургењевском; код Достојевскога, као и код Турген>ева, основни мотив његове Музе јесте тренутна екстаза, снтузијазам т. ј. високо расположење одушевљења, које излази ваи оквира евагдашњости и заноси читача. Ну ири ближој анализи та екстаза јунака Достојевсковијех нема ништа опће с Тургењевскијем: он прво не говори ни о каком „ с1аћш ■*, не зове иикуда од тога обичног суморпог живота, од обичнијех типова у непознату даљину, он нанротив говори о чудној подобности тијех нај јаднијих типова, чак најнесрећнијих, најзаборављенијих и палих, иснитује пајвећа расноложења љубави (али пе Тургењевска, но са свијем друга), осјећаје човјечјега достојанства, части, самоиожртвовања и велике мужевности. Код Достојевс-кога ти моменти екстазе не узбуђују се музиком ни снолиом љубављу и изражавају се не узвицима или хармоппј скије,\| ријечима и не ограничавају се унутрашњијем посматрањем, од којега не иде даље екстаза Тургењевскијех I унака. Екстаза