Стражилово

чз 215 ез -

ћете, госиодару војнодо, јавно ; иред народом, чинити покору.. . Скочи Винч на те речи, као рањено звере.. . Пе рече ни речи, само крикиу и, пограбив гласника за рамена, избаци га на ноље, а сам бежаше дуго по соби, час гласно псујући, час подругљивим осмехом исказујући беснило, које га је расиињало. Сутра дан, чим зора забели, зановеди читавој својој дружини да ееда на коњс и да стане под оружјем у најлеишој опреми. А сам се удеси као на свечан ноход или витешку забаву. На кратак каФтан од зелена аксамита, који допираше до колеиа, врже љускав ианцир, сложен од четвртастих златних плочица. 0 десном боку, иа ланцу од сухога злата, вишаше нож у богатој канији. На левом рамену беше Винчу причвршћен штит у облику трокута, исиупчених бокова, врло искићен, са сликом племенскога грба. Иа глави се војводиној прелевапге шлем стародавна облика, шиљаст, од суха злата, с отвореним визирем; од шлема се спушташе мрежа од златиих жица, па покриваше шију унаоколо. На врху сеиихаше нерјаница од пауиова нерја, савијена у полукруг. Тако одевеп изиде војвода из собе, а за њим момак ношаше мач његов, тако велик и тежак, да се не могаше припасати, него га ногиашс у рукама или притврђиваше уз седло. Узјаха Винч мркова, којп готово сав беше покривен дивним покровцем, да сеједва могаше видети исиод њега крајичак главе и ногу. А седло беше високо с узвишеним облучјем и трокутним стремењем. Већ се вал.ало кретати, чекаше се само па знак, кад на једаред устави Винч беспа коња и рече кратко момчади: — Њгашт дајте! Момци се згледнуше у чуду, ал', не смејући се опирати, похиташе да изврше заповед. Пребацише тада Винчу преко рамена голем, наборан илашт беле боје, скопчаи под грлом кићеном врпцом. А на левој страни илашта беше оно, добро познато и страшно, знамење: крст од црна сукна, без горњега крака, каки ношаху света браћа крсташкога реда. Тај нлашт имађашс на ссби Винч, кад је, скуиа с Великим Мештром Лудерем, ишао на Великопољеку... — Сатанска дрскост!... — жаморило се тихо у дружини. — Злочинац је и ненокајан издајпик!... није шала служити га... Али Винч пе чу тих шапата С охолнм под-

смехом иогледа на црно знамење, после мигну оком на дружину и крикнувшн: — За мном! у Познањ! — ободе коња. Расииаху се, у дугиним шарама, зраци сунчаии од златних љусака на панциру; прелеваху се боје паунове нерјанице; блешташе злаћани шлем, да засењиваше очи гледаоцима; шушташе у трку покровац на коњу и иадимаху се у ваздуху боре бела плашта војводина, а црно знамење титраше злокобно пред очима. Пролазници застајаху у чуду, а који угледа црни крст, камени се од препасти или бежи као бсз душе, разносећи страх и треиет. — Крсташи! Ево Крсташа! — викаху. А Винч јахаше и смејаше се од беенила. — Показаћу ја вама — мрмљаше, —. да се не бојим никаква суда!... Идем покору да чиним, нокору !... На самом се себи светио за онај страх, који га је често нлашио иза сна и скроз нроницао у осамљеном замку. — Небојимсе! пе бојим се! —понављаше. А љућагпе га само то, што бегаху испред њега. Он би сада хтео, да се, око у око, сукоби с непријатељем. Осећаше у себи онако исто беснило, као кад је ишао у Маријенбург, бруншвичком кнезу. Све добре мисли одбегаваху му душу; свако кајање изгањаше из ње нодругљивОст и жеђ освете за остављеност, за ирезир, за смрт женину, за муке, које га кињиле. Хоћаше да заглуши глас савести, а не могаше. Обузело га сатанско беснило. Бука се диже у Познању, кад нрви крици, у предграђу објавише долазак Винчев и његове дружине. Бежало се с вриском; у први мах не нознаше војводе, нико не могаше ни сањати, да ће бити тако дрзовит. У престрављености приказиваше већ великооки страх поплашенима, како улази читава крсташка војска. Пре него што могаху затворити капије, Винч већ беше у граду. Умерио је и коњу кас и, охоло уздигнуте главе, јахаше корак за кораком, изгледајући, који ће се усудити, да му противу стане. Јахаше, ал' узалуд изгледаше отпор. Испразнише се улице; иозатварана беху врата и прозори на кућама... пуетош га и ту окружаваше. Чујаху се само потмули гласови, пуни упренаштења. — За што они беже... подлаци! — еикиу кроз стиснуте зубе и јахаше дал>е. Ал' наједаред удари катедралио звоио на-