Стражилово

■чз 214 ез-

Наједаред скочи и викну оружаним момцима, што но стајаху на дворишту: — Слуге! Глас о смрти војвоткињиној и повратку Винчеву разнео се брзо. Једни називаху тај повратак дрсконгћу и припрећиваху; други ћутаху, јер се нрибојаваху оружане дружине војводнне, а бсше и таких, ако и мало на броју, који, говорећи о смрти Мартиној, сажаљаваху судбину детенцета сирочета. Нико не могаше завирити у скровишта срца војводина и нико њега не сажал.аваше, ако и беше он можда иајвећма вредан жаљења. Сад истом сагледа он у свој страхоти величину својега злочина и свију му последица. Бојна жестипа и срџба заслепљиваху га, кад је, у сред уништавања и иожара, давао знак за сечу; л»убав краља, који му прашташе, окружаваше га у Кракову; онде га. је тешила још нека иада. Ту, наједаред, изгуби све: жену, коју је љубио, • и свако уздање, да би икада могао поправити, што је учииио и измирити се с народом. Речи старога Прибиелава од Борка обистинише се сувише брзо. Страшни суд је изречеи: пемилоетива смрт узе му жепу, а њега окружи мрачна, ужасна самоћа, настањена само цриим мислима и бригом за детињу судбину. Оставише га свп стари, поуздани, верни, па и Бартош; остадоше најмљене слуге, плаћени војници, који се лахко могаху окренути против њега. И спопадаше га често помамно очајање. Ноћу се буђаше из тешка сна, трчаше замку на бедеме и загледаше се, напрегнутим погледом, у густу тмину, гдс му душа опажаше увек једне те једпе утворе из нрошлости. Спопадашс га нсзнаиа, до јако, страва. Часом се бојаше и смрти, час ју онет призиваше, као избавптељицу, час надаше на колена у собп, где му је умрла жена, грухаше се у прса и усиљаваше се да се моли. Али речи молитвене зампраху на устима. — Бог не ће да чује! — шапуташе; — Бог није онростио! А често се онет дизаше узбуна у надувеном срну војводииу. Кочио сс онда и иркошлшвим иогледом изазивао цео свет. Он, господар Шамотула, иедавно намесник Великоиољски, нред којим се клањаху све главе, мало не као нред краљем, ои да се боји суда, којим му јс I ретио кукавап старац, Прпбнслав од Ворка!

— Нека он преза од моје освете — говораше кроз стиснуте зубе, — од освете за наиесену ми увреду! И обузимаше га све јаче беснило. Док му једном не допадоше гласови, којима испрва не хтеде ни веровати. Говорило се, како Прибислав од Борка сазива шл>ахту у Познањ, на опћи збор. Ваљало се посаветовати, како да се стане на пут све већем безакоњу, а певол.а и глад да се нредупреди. Разаслао је тада Прибиелав гласнике с позивом свој властели, само не носла у Шамотуле, јер је на том збору вал.ало претрести и Винчеву ствар. Захтеваше то и стари Прибислав, а и други знаменитији, да се војвода подвргие њихову суду и да чини покору, ако хоће оиет да заседне међу властелу. — Убица — говораху — но стародавним нашим законима,дужан је чинитијавно кајање,којс сезове покором. Нека онда учини таку покору и госиодар од Шамотула, који није убио једнога, него тисуће. Нека дође амо у Позпањ, нека свуче са себе горњу одећу, отпаше појас и сабљу, као прост човек, на нека иде пешке у цркву, посред народа. Убица стаје пред рођаке убијенога, а он нска стане пред тај народ и моли за опроштење, а а ми ћемо му онда моћи одговорити, као они рођаци: „ Нека ти Бог не помиње, што си пролио толику крв!" А иосле нска разда имање своје најбеднијима међу онима, којима је скривио Тако се је говорило; али да те речи постану законом, ваљало је да сви одлуче, за то је сазван тај збор, који је требао да изрече одлучну пресуду. Винч је чекао до последњега часа, хоћс ли добити позив па тај збор, док најзад, нестрпл.ив, ас'ве немирнији у души, не посла нарочита гласника у Познањ, да се о том потиуно обавести. А чекаше његов повратак у великој узрујаности. — Још сам ја војвода — шапуташе у беснилу, — а они чине зборове без мене! Чим се иак новрати гласник и сгаде прсд њега, прочита му одмах с усплахирена лица, да доноси зле гласове. — ЈПта је? —- дрекну, говори! А гласник муцаше у страху: — Зло је, господару војводо.... Гомила сс народ у Познањ; једни иду, јер се надајукакој иомоћи, а други се купе на гледалиште... — Гледалиштс! како? — прекидс Винч. — Велс, да ћс збор вама да суди, а ви да