Стражилово

-13 213

„Видиш, синко," иоче калуђер, — „ова јабука, што је сад сиала, то је твој иоследњи грех, кад си ми истргао из руку свето иричешће, те си ме спречио да уделим свету тајну самртнику покајпику. И то ти је милостиви Бог опростио. Али оне две јабуке, што су још остале, то су греси нрема твоме оцу и твојој мајци. Тежакје грех, мој синко, највеЛи је трех, кад син дитне руку на своје родитеље. То јонт до сад није нико на свету учинно, ти си први такав грешник, а за такав грех пе може риба, нп шкољка, ни прв. Манојло ђорђевић Призренац

да буде и не ћеш добити оарогитаја ни на овом, ни на оном свету /" Чим то изусти калуђер, а Нерад се сруши и расиаде уз грозан јаук, којп се разлегаше по оној гори, и, како се ирича, разлегао се непрестано, све док пије услед страшна земљотреса та „проклета гора" у понор пропала. . . М ту се, веле, опда створило „мртво море", у коме ие може ии даиас још ништа да расте ни да живи; ни биљка, пи

МРКИ ВУК Истогиски роман А дама К гех 0 вјецк 0 га Превео с пољског Рајко (Наставак)

соби стајаше Винч гологлав, гледајући !-укочено преда ее. Поред њега, на кукавној ноетељи, лежаше снаваћива, а можда и несвесна жена, нривлачећи на груди своје једногодишње детенце. Винч гледаше а ^ бледе му се усне грчевито стискаваху. Војаше се, да се макне, а пемирним иогледом исни тиваше иромене, које виђаше на лицу своје љубе. Растао се с младом и лепом, а сад је пред њим еама кожа и коет. Сухе груди дишу с муком, тешко; уста помодрила и искривљена од упутарњега бола; очи затворене, упале у дублшпу, а од њих, но мршавим образима, ижл,ебиле сузе две бразде... Превијао се од бола и сагибао к земљи охоли стас војводин; из стешњених груди извијаше се дисање са сиком; на очи се хваташе магла, ноге се тресијаху, и наједаред се Винч сруши на кодена... — Боже ! Боже ! — јекну. - Милости! . .. „Чекај суд... близу је!" — брујаше му у души глас Прибислава од Борка. Марта отвори очи, велике, пуне преиасти. Гледаху оне за час укочено, ал' се одмах засјаше радосним блеском. Из груди се изви слаб узвик и речи тихе, нотмуле: — Виичу! Винчу! дође ли најзад... 'Гекала

сам те

умирем!

Беле, мршаве руке обухватише главу Винчеву н нритискоше ју па груди.., Држаху ју

тако за. час уза се близу и >— клонуше без снаге... — Христе Боже ! — крикну Винч. Скочи на ноге и новеде се, као пијам. Војвоткиња премину. На њеним ледним грудима лежаше нлачно детенце, а код ње стајаше Винч кршећи руке, и ћутлшви, мрачпи Бартош. — Бартошу — јави се за час војвода, узми дете... Бартош намрштено ногледа. — Дете има родитеља — одговори, — мојој је заштити крај. Нека вам Бог опрости. Поклопн се, ириклекну код мртва телаМартина, пољуби јој коштану руку, за тим устаде и пође на врата. — Бартошу! — викну Винч, — остани!... Дворанин застаде на нрагу. Пружи руку и рече: — Та је дссница тражила ваше груди, да вас убијс; уста, која то говоре, нризивала с.у освету божју на твоју главу, војводо; — та рука вам више пе може служити, ни та уста окусити вашега хлеба . . . Нека вам Бог оирости . . . И изиде. Војвода стајаше као окамењен. Погледаше час на врата, па која изиде Бартош, час иа мртво тело љубино, час на плачно детенце и сабираше мисли, које се разбегоше, као нонлашене птице..,