Стражилово

-43 212 Е >~

„убидо! убицо !" Био је жедан, хтео је да се иапије макар из оног мутиог гготока, али чим се дотакао воде, она га опече као жеравица а у жубору је чуо чудноват глас: п Кај се!" Хтео је да бежи одатле, али није могао, био је као нрикован. Мучио се и мучио, док гшје са свим сустао, те ту где је стао ту је и остао. Тако је остао три пут по три године. Над њим су грактали црпи гаврани, око себе виђао је хил.аде и хиљаде пламених очију, сама страшила ругала се и кезила на њега. Био је гладаи. а није могао да једе; био је жедаи, а није могао да пије. Када се наврши три пута по три годиие, а он угледа оног истог калуђера, коме је некад истргао из руку путир са светим причешћем. II викну колико је могао : „Оче, свети оче!" „Шта је, синко?" „Познајеш ли ме, свети оче ?' „Познајем." Нераду се учини, као да му се повраћа снага те да му је миого лакше. „Ла сам, свети оче, много . . . страшно мпого грешио и патио сам са тога много. Још колико ми ваља да испаштам, свети оче. па ако ми се не удели милост да ми се оиросте греси, опо бар да ми се смрт смилује ?" „Видиш, сипко, сад си тек сазнао да има греха, сад тек верујеш у опроштај грехова. Кај се, синко, милост и онроштај у Вога је!" Рекавши то, калуђер пође својим путем. „Не одлази, оче, док ме не саслушаш, док ти се не исиоведим. Опрости ми бар ти." „Исповеди се, сиико, а ја ћу се за тебе Богу молити." И Нерад исповеди све но реду своје грехе и сва зла, која је био почииио у току многих година. Како се исповедао, тако је падао цвет ио цвет са оне јабуке, која је била изникла из Нерадова топуза. А на место опалог цвећа појави се једна ио једна зелена јабука. Кад се исповедио, рече му калуђер:

„Видиш, синко, Бог те услиишо. Ено, видиш опе зелене јабуке, то су твоји велики греси. Кад дозру и отпадну — онда ће ти бити оироштено. А дотле само —• кај се. Кад буде врел е, ето мепе опет до тебе." То рече и нестаде га. И Нерад је остао да се каје у мукама и да моли Свевишњег, да се на њега смилује. И јпто се више и искреиије кајао, то су јабуке више и више сазревале. Кад се навршиле три пут по три годиие, а оно све јабуке зреле, само се па врху виде још три, које осташе зелене. У том дође калуђер: „Ево ме, синко, да видим, колико ти се Бог смиловао. Видиш: јабуке су зреле, али не све. Попни се на дрво па их отреси." „Али ја пе могу да се макнем!" рече Нерад. „Кад ја велим: можеш, оида можеш." И Нерад се збиља поне. Тресао је, тресао, а с дрва падаху једна но једна јабука, равно деведесет и осам. Али оне три зелеие никако да иадпу. Мучио се и мучио Да их стреое на све узалуд. „Бадава се мучиш, синко, још оне не ће доле. Силази." Нерад сиђе с дрвета, а калуђер му рече: „Видиш, синко, те јабуке што су пале, то су греси, које ти је Бог опростио. А за оне три, које још нису зреле, вал.а да се кајеш и трпиш још три нут но три годиие . . . Кај се!" То рече и нестаде га. Опет је Нерад испаштао, кајао се још три пут по три године, док оне три јабуке не сазреше. Калуђер се опет појави. „Е сад је крајње време, сиико, ако ти до сад пије оиронггено, пе ће ти пикад бити опроштено. Попни се на дрво на треси." Нерад се попе и поче да тресе. Једна јабука спаде, али оне две остадоше па врху. И Нерад је тресао од јутра до мрака, а јабуке стоје па стоје. „Бадава ти, синко, сва мука твоја!" рече калућер. „Те две јабуке пе ћеш никада стрести! Сиђи доле, да ти кажем за што." Нерад сиђе сав погружеп.