Стражилово

-чз 268 е$-

римски храмови оиустјели, да нико већ не купује животиње одређене за жртвеник, а да јс нова вјера већ иродрла у сва села у Понту и у Витинији. Тертулијан, који је живио за вријеме Сеитимија Севера, каже: „ми смо се (Хриитћани) тек јуче нојапили, а већ напуњамо ваше царство, градове, поља, декурије, илемена, Палатин, сеиат и Форум" — иа даље наглашава, да, кад би се Хришћани гдје преселили, самоћа би завладала свијетом а сам Рим би се престравио, што царује иад нустонш. 12 Ова су свједочанства може бити нешто иретјерана, ал опет не можемо на ино а да не вјерујемо великом броју Хришћана у оно доба. Али Плиније, доиста као и остали, мислио је да се ширењу те нове вјере може лако на пут стати, и да ће се ти занесењаци оиет једпом освијестити. Видили смо, дакле, како Рим није зазирао од осталих вјера, које се без препреке шириле у царству; али није могао да трпн Хришћане, који су се крили од свијета, који се нијесу никако бринули за материјални живот, који нијссу 13 ТвгМ. Аро1оцв4. 87.

хтјели да имају дијела у државној управи. Цијело се њихово благо састојало у надч о будућем животу; па., као наравна посљедица, презирали су све, што је са садашњошћу скопчано, тим више што је вијест о окорој проиасти свијета кријепила то њихово увјерење. 13 Одбацивали су све, што се је у свако доба у раскоши убројало; стрпљење им није допуштало да бране себе и своја имања; њихово пасивно попашање прама потребама друиггвеним, прама војничкој и државној служби, огорчавало је сваки дан све то више њихове одношаје с иоганицима, а поганици су опет с разлогом нитали, шта би се догодило од царства, на које толики варвари насрћу, кад би се сви грађани оиако плашљиво устезали од сваке службе? Та Римљанину је прва дужност била да служи држави, а људи, који су, као њихов вођа Тертулијаи, говорили: нама није ии најмање брига за јавие ствари — морали су у неколико себи иротумачити, за што их толико мрзе и прогањају. (Свршиће се) 18 Јеванђ. по Матеју 24. и прва посланица Колошанима. Јосип Берса

Ф КШЖЕВНОСТ Ф

\Ј-\Ј\Ј\Ј \Ј -\Ј ХЈ \Ј

Џ

©Тр'ХЈ-\Ј-\Ј-ЛЈ-\Г\^~\Г~и--\Ј- \Г\Г\Г'

АЛЕКСАНДАР ИВАНОВИЋ ЛЕВИТОВ

рије по што пријеђем на ствар, 1+опазио бих, да би било потребно, да се доносе животописи и дјела не само иаших и осталих словенских знаменитијих писаца, него и другијех иарода. У такије.м животоиисима имала би читалачка публика укратко нред очима овога или оиога писца. Ту би била његова дјела, садржаји иојединих дјела, а те би ваљало критички иропратити. Само онда може користити дјело, кад се најприје ирочита критика о њему, јер се опда зна, шта ваља присвојити из тога дјела, а гата одбити, а оиако се често насумце нрисваја све, као гато је писапо. То вриједи особито за пгиру нублику, која не може критички да чита само дјело те често може дјело да промагаи своју сврху. Тако би ваљало и преводилац да ради с умнијем радовима иоједипијех иисаца;

имао би пред собом, гата да преводи, и пе би се тако преводило макар шта. И за читаче би то било од велике користи. Прочитавши унапријед критику о дјелу, читали би с већом иажњом само дјело. Критичар би их упутио на добре и слабе стране дјела, показао начин, како се долази до такога посматрања, у чему се састоји оригиналностнишчева, техничка израда самога дјела и т. д. На тај би се начин образовали читачи етички и естетички, долазили на ношл.етпу до самосталнога мишљења, размисливши добро о оном, што су читали и уноредивгаи своје мишљење с критичаревијем мишљењем и с мишљењем еамога писца. Таква је процедура врло кориспа и за читаче и за писце, па према тому и за књижевност. Са друге стране нотребно је позпава-