Стражилово

-<з 270 (■>•

литературне традиције школе Гогољеве, нови писди пођоше наскоро тијем самосталнијем путем и поставише себи друге задаће. МаниФестом 19 Фебруара* докину се крјепосно стање сељака и миого милијуна народа доби грађанска права. Писци четрдесетијех година, — а на челу им Тургењев — показивали су у својијем дјелима сву неиравду и велико зло крјепоснога права, у умјетиичкијем облицима и сликама износили су сељачки свијет и показивали, да је мужик исто тако човјек као и сви људи и тијем будили друштвену свијест, изазивајући симпатије и искрено саучешће према угњетаваној класи. И иови писци стадоше обраћати нажњу на народ и његов живот. Не имајући таке снаге у умјетничком цртању живота и стварању типова, као ншхови претходници, млади писци стадоше с ватреном љубављу да цртају народни живот у различитијем нојавама његовијем. Они не постадоше само живописци и вајари, него испитивачи, публицисте и коментатори животнијех појава, које су описивали. Хоће ли дјела повијех писаца заузети мјесто у руској литератури или не ће, то се питање не може сада ријешити; но без сваке сумње заузеће мјеста у руској литератури дјела писаца у шездесетијем годпнама. Већина писаца из шездесетијех година поникоше из средине свештенства или нижега чиновништва или директно из народа. Родивши се у скромној околипи, васпитаваху се они у потреби и свијем пезгодама; стајало их је велика папора и страшна напрезања и енергије, да се образују и да се не изгубе у маси. Једино богатством нрироднијех сиага и талента нође им за руком, да се издигну из своје средиие, из средине често сурове, необразоване, која је кад и кад жестоко нрогањала људе управо за то, што је овијем било суђено да заузму друкчије место у животу. Живот писаца, који поникоше из народа или разночинства, пун је велике горчине, силнијех страдања, која се не могу ни замислити: таки људи заслужују, да се обрати потпуна пажња на њихов живот и да их човек позна. Истом онда ће се моћи иој* 18(11 гчд.

мити њихова дјела и праведио оцијепити те „слике", „скице" и т. д. Од писаца, које ирије набројасмо, многијех нема више на свијету, — они рано легоше у гроб; још живе два, три човјека. Но тај литерарни иравац, који они започеше, није ирестао, него и дад.е егзистује. Та појава изазива сама собом врло иитересантно ни тање, које треба да се озбиљио проучи. То је питање, да ли су уираво разночипци у литературу унијели нови елеменат, којега не бјеше пређе у њој или су само развијали иравац друштвене мисли и нојетичкога стварања, који се опажао и прије шездесетиј ех годииа ? Народњачки иисци истичу, да се баш из средине разночинаца појављују радници у новијој литератури и да је њихова заслуга, што су унијели у литературу народни елеменат. Отуда та њихова характеристика „народњаштво". Да ли је управо „народњаштво" новина, која је својипа само разночинаца, а за коју се иређе није знало? Руски иародњачки писци веле, да јеете. Но Пипии доказује, да сталеж у опћем, ширем покрету литературне идеје пема никака значења. Тому су узрок образовање п иацијонална свијест о себи у животу народном, а сталеж, околина васпитање може да даде особито обиљежје личном характеру и историјском развићу у животу пишчеву. Геније или таленат нигда се не ограничава одређенијем ступњима друштвенијем. Ето на пр. на крају ХУП стољећа родио се у руској царској породици генијални човјек, који учини преврат у руској историји; а на почетку ХУШ стољећа роди се други велики човјек у сељачкој иородици, који учини силан утјецај на судбу рускога образовања. Стара литература руска до Петра Великога припада разночинцима (т. ј. свештеиству, већином нижему), но нијесу могли да је учипе пародном. Напротив почетком ХУН1 столећа питање о народности истакоше пе разночинци, него властела, чак и аристократе. Непосредни нретходници новијих народњака, иисци у четрдесетијем годинама — западњаци и словеио-