Стражилово

43 372 в-

49 „ер кољено шеменито 52 од помоћи тому није, кога убоштво вјековито под тешкијем ропством крије. 50 „Ну господар таки када 53 заповиједа благо и мило, под заклетву тер ми сада од очи (очију) се то сгавило, 51 ,,од ничега не : ћу иредат', 54 све ћу казат', ну, јаох, боље нарицаћу, нег' сповиједат" (иричат) од старијех мојијех невоље. 49 тако не и(> (иао) с. м., тако ие иао (иогимуо) од мојо сабље. — 50 јесу ли онн госиодилн, кизлар-ига хоће да се увјери, је ли Сунчапица заиста од госпоског кољена. (Свршићс се)

„а по царску славну главу. тако не по сабљом мојом, сад истилу скажеш праву, нећ' (не Леш) ме увриједит' ријечи твојом. „Стари твоји тко су били? рец' слободно без озира (обзира): јесу ли они господилп, и из госноства ко их иетира?" На ово у срцу смућеп свому, кличе старац пун жалости: „ Спомењиват' невољному мучно је предње честитости

ко ме љубиш, пс казуј ником, Ве1г еакри љубав у евоје груди, Г1ред другим буди енрам мене хладна, Јер ће нам злобити накоени л.уди Ал' кад смо сами, тад нусти срцу, Нек за ме бурно ватрено бије, На ме загрли, па ме иољуби, Давно ме нико љубио није.

Када у друнттву о мешт зборе, И ти ме кори, и ти ме ку-ди, Реци, ди сам ти несиосап, мрзак, Пека се злобни радују људи Ал' кад смо сами, пружи ми уста, Што на ме зборе клевете клете, Да их ућуткам пол.упцем врелим, Знамељем светпм л.убавн свете.

Када те за, мном обузмс туга, Суморни, реци, море те даии, А после опет весела буди, Ма и за часак туге се мани Ал' кад смо сами, откри ми срце, Те миле боле, те слатке јаде, Па да те тешим и л.убим, душо, Хвалећп удес, што мн те даде.

Ипанов.

сГ(К\

и?«Ј8 №ааи

срсд п.иве калс стоји,

У ј, . 1,а заплаши врану, чавку; У вис-ину мотка стрши, Ветар врти камилавку.

( П авле Х ајзе)

Побожгтп се еел.ак нада, Да ће тако и.иву спасти Да ће углед калу1>еров Одагнати те нанасти.

Птице мисле: ти нам пример Красап дајеш, кале вранн: Нити ссјсш, нити жањеш, На те ипак Госиод храпи!

С. Д. Мијалновик