Стражилово

■43 377 ЕЈ-

— Моћ —- шануташе — моћ... ваља јој учинити крај, јер би она нас иритисиула. Стаде нред 'замком и замисли се. Ономену се лена лика краљевскога и туге, разливене на обличју владарском. — Љубе га сви — мишлзаше — а он тужан... Јемачно га тако гризе иемила жена, које се не може отрести... Има за то тисуће других жепа, лепих, најлепших... иа ни то му није доста. Пан Маћко махну руком. — Право вс.ш Оенђивој — нромрмл>а да је жена тричава ствар... ја се не бих дао никојој у мрежу... једино бих волео, да ми се је осветити тој охолој Јадвизи... И како је мисао л.удска брза, на прелеће незадржано с једнога иредмета на други, стаде иред њим наједаред, као жив лик, ие Јадвиге или Мехтилде, иего оне, за коју је и заборавио, да је на евсту, — лик Мартин, озрачен дивним чаром новииости девојачке и снаге. — Чудо од девојке! — шапну као онда, кад ју виде у раном ирозорју — чудо од девојке! Као да огњена искра врцну у дубљину и занали крв у жилама. Уздрхта се, али пе могаше више да скине очију с тога лика — Ту једииу можда — мишљаше - могао бих миловати. Нико ју нијс видео, а ни она пе познаје никога... тако бих ју и на дал,с затворио од света, па чувао једино за ссбе. Ни краљ не би имао ленше милоснице... Падоше му иа ум речи родитељеве, које му ирепоручиваху Марту у окриље. — А како би јој зло било! — рече сам себи. — Обасуо бих је. обиљем и л.убавл.у,.. У нсвољи се отхранила, а сада би била као краљица... Осмсхнуо се на тс мисли. — Нидећу — речс — кад се вратим... И нохита у своју гоетијоиицу. Успомена на Марту дивио га умири. Мисли му постајаху јасније, силовити гнев поиушташе, а нове памсрс и нлаиови стадоше се рађати и расти. — Отићи ћу у Касел — мишл.аше — с братом ћу се посаветовати... Глоговском кнезу ћу оставити добар спомен, од крал.а Ку добити војводетво и вратити се у КоЖмии. А после, видсћемо!... То вече беше велики савет у краљевском двору. У големој, сведеној дворници сеђаше краљ, уз њега стајаху његови доглавницн. Јашко од

Мељштина Љељивита, Јануш од Стрељче Сухивиљк и љубљени нријатељ краљев Добјеслав Боњча, нрозвани Фредро. Краљ сеђашс код прозора иа високом позлаћеном стоцу. Дворница беше мало сумрачна; ужежсиа светила бацаху блесак на сагове и сликарије, развешсие но зидовима, али горе, у удубинама од сводова, владаше вечит сумрак. У дну нодскрлетним балдахином, што беше искићеи златом и бисером, стојаше голсма постеља, нокривена, као н балдахин, завесом, која се у борама спушташе до земље. У врх балдахииа, на пурнурпу нол.у, разастираше крила велик сребрн орао. На балдахииу и тапетама блистаху такођер орлови и грбови иокрајипеки. Над иостељом вишаше велик крст од сухога злата, а уз њега голем ћивот у вештачком окову. Крај постеље, на маленом клецалу, велика књига Светога Писма, бела, отворсна; на пергаменским јој листовима блештаху кићеним писмом иснисаиа слова, а тешке копче од чистога злата вишаху на богатом новезу. На столу, уз краља, иривлачаху очи огромне чиније, саливене од злата и сребра, исте такс чашс и рогови и разни адиђари, ирстење и драго камење. Израз туге, што но га још за рана онази нан Маћко па лицу краљеВу, сад се још боље познаваше. Велике, тамне очи глсдаху прсда се у замишљености; бледо и чисто изнурено лице не осмсхиваше се умиљато, нсго бешс обележсно необичном озбиљиошћу. Једну руку, јаку, велику, али бслу, но којој бсху иоискакале плаве жилс, пружио по столу и забављашс сс нрстењем, које нреврташе са звеком; а другом глађаше полахко црну браду, кратко ошишану. На себи имађаше плашт од скрлетиа аксамита, постављен ермелином. Бујна, тамна коса иадаше на рамена у дугим увојцима, окружујући лицс младо, али мизерно, изнурено. Уз њега стајаше Јашко од Мељштина Љељивита, син Сницимира, краковскога кастелана. Ио годинама много старији од крал.а, одређен му за саветника у влади, бејаше врло озбил.ан у кретању и збору. Избијаше из тога лика витешка смелост, а у исти мах тако достојанство, које сс не боји никаке иочасти, јер осећа своју нречисту ненорочност. Главу држаше пан Јашко високо, јер га над свима истицаше савеет увек ирава и увек чиста и врло отмен род. Омалена му прилика изгледаше за то виђенија од других због необичие озбиљности. Бејаше нлећат, јак,