Стражилово

чз 378 вј-

а коса му беше густо ирогрушаиа седииом, а тако исто и кратка брада, ралдељеиа на двоје. Мало иодал.е, иасл()н,ен на пањегу од ирозора, стајаше Добјеслав Бољча, тако иазвани Фредро. Млнд, вршњак крал.ев, висок, а лица за чудо умиљата и иријатна. По држан.у и кретању иозпајеш одмах витеза, а из ведрога обличја и лсних црта иросијаваше душа, склоњена на лријатељство, и нлеменито срце. Мсђу тима, који окружаваху краља, Фредро му беше најмилији. Од најмлађих годипа двораннн Казимиров, друговаше с њим у ирвим млађаним забавама, знађаше му најскривеније мисли, а за то га разумеваше боље од других и беше понусљив. Весео, кашто и несташан, имађаше Добек чудпу меру у себи, која га увек задржаваше, кад год хтеде да пређе граиице те иесташности. Смео, одважан, витешког духа, неби ннкада плануо без потребе; присни пријатељ крал.ев, ие тражаше еувишне иоверљивости, а не жељаше никада ни милоште за се, а за то му реч беше тим већма иа цеии. Није ииак никада натуривао краљу евоје мишљење, иити је и пајмање жалио, ако пије било опако, како је он саветовао. А баш за то га је већма волео краљ од Јашка од Мељштина, који мшпл.ење своје исказиваше кратко, одлучно, на поносито ћуташе, ако га краљ пе послуша. До Фредра стајаше висока, сухои.ава ирилика Јануша од Стрељче Сухивиљка. Одсвсн беше у црно одело, достојанствеио, а лице му (Наста

беше смежурано и увело, а само малене и нроницаве очи светљаху бистрим огњем. Беше то пајприснији и најиоуздаиији савет крал.евски. Сви они миловаху краља и беху у милоети код њега, али ии један не имађаше искључива утецаја. Казимир беше силаи владар и пазио јс, да ни најприенији никада не заборави на то. Кад дизаше глас и издаваше зановест, онда му нестајаше обична умиљатост с лица, а па њему биваше тако величанствена узвишеиост, да и иајсмелији морадоше ћутати. Нрема пижимаи иростима бсшеумиљати пристуиачан; према онима, који сувише дизаху главе, умејаше да будс иемилоердан. За то се бојаху сви његова гнева, који није знао, до душе, букнути, али за то беше страхота жесток и, један нут пробуђен, трајаше дуго. У својим одлукама беше краљ сталан као стена. 0 ономе, што 1)0 да заиоведи, дуго мишљаше ћутећи, после ииташе за савет, па оида још мишљаше, питајући сам себе, а најносле, у неколико речи, објавл.иваше своју вољу, гледајући на господу, која имађаху гласа, тако узвишепо, да ес ии један не емејаше иротивити. То се многоме чсето прохтело, особито кад је краљ ночео да уводи на своме двору обичаје из Бишеграда, од сестре своје Јелисавете и свака Карла Роберта угарскога; — јавл.ао се чак испрва неки те неки с приговором и опомепом — али иа брзо се свако уверио, да је краљева воља непроменљива и основана па зрелу замишљању. ће се)

ДВЕ БИЈБКЕ И ЗНАЧЕЊЕ ИМ У НАРОДУ

овод овим врстама даде ми „Тежак", вал.ани орачки лист, што »излази у Београду. Хтедох наиме да знам. шта је ,,тратор" бил.ка. По речнику г Борђа Поповића значи „тратор" биљка „амарант", немачки „таузендшен". Да видимо по Мајерову лексикону, шта је „амарант". Она се паучпо зовеи: „Фуксшванц"- и „самелблуме". Осамдесет разних врста ове биљке има у пауци. Од ових је једна: „АтаганШиз саис1а1и8", немачки: „гешвенцтер амарапт" и „гартенфуксшванц"

и „таузендшен". Она служи у врту и иеривоју као украсно цвеће. Домовина јој је или легло : Перу, Персија и острво Цајлои у имдиском мору. Преци наши сматрали су „тратор" цвеће као цвеће туге и жалости те су га понајвише око гробова сејали и садили. У Хипдостану, у Мисоре и другим крајевима сеју тратор, који тамо расте до 2 м. високо а 3 салтиметра у дебљини. Од п.егова семена народ жрна и меље брашно и храии се п.им као и ншеиицом. Научно се зове тај род тратора: „АтапшШиу Ггитеп1асси8, Ви-