Стражилово

чз 423 и-

А што је више шаиутао, лице Јаново биваше све блеђе. — Ти си ђаво, а не човек!... — прекидаше га час по час, слушајући. — Ужасна освета! Маћко се смејаше. — Видиш — говораше, — како се наше ствари сутичу... Ви ћете се осветити Казимиру и славити славље с Аделајдом; а ја ћу све задобити, дочепаћу се владе у Великопољској, и згазити оне, који су се мени ругали. — Ужасна освета! — шануташе Јан замишљено. Али за час диже главу и пружи руку брату. — Ти си мудар — рече — а зао као ђаво, али план мора ноћи за руком. .. Хајд 'мо ландграФу. И одоше... А још тај дан, након довршена договора, посла нан Маћко гласника краљу у Краков с онширним посланством. Јављао је, како ландгра® допушта развод с Аделајдом, само жели да може без запреке походити ћерку у Жарновцу и да се с њом најпре посаветује. На брзо стиже повољан одговор, а мало за тим крену се стари ландграФ, у Жарновац, с многобројним двором и дружином, коју помножи пан Маћко својим друговима, давши особите иаредбе Отону од Шчекаровица и Миколају Пшонци од Бабина. — Ви добро отворито уши и очи — рече — па чекајте на мене у Кракову; ја ћу опамо често долазити, а ви моратс знати за све, што се догађа у двору, у граду и код бискуиа... ЈЈраштајући се с братом, наномене му у кратко читав план. — Чекајте од мене гласа... Кад дам знак шиљите, како си обоћао, папи, ћесару, куда хоћете. Од мене, из Великоиољске и различитих крајева, учестаће у Авињон тужбе на саблазан. Начинићемо таку вреву, да ју чује цео свет... И тако ћемо славити славље, и ви и Аделајда и ја... У Кракову ће ми помоћи и свештенство, а за Великопољску је већ моја брига... Каовојвода и намесник имаћу сада таку власт, да за годину дана не ће бити онде мога непријатеља... еве ћу спремити и очистити!... Кад мало после стаде пан Маћко пред краљево лице у краковачком двору, Казимир му пружи обе руке: — Хвала ти, војводо! — рече. Твојјеутецај, у часу, учинио више, него моје бриге од толико година...

Пан Маћко беше токорсе забринут у лицу. — Милостиви господару — одговори чини ми се да развод нсће бити ни потребан... Краљица је Аделајда тешко занемогла и све бих рекао, да ће стари ландграФ, кад дође, морати носити мртво тело своје кћери у Касел... Казимир обори главу, кријући израз у очима. — Говорили су ми већ — одазва се — о тешкој болести краљичиној... Ну, живот јс л.удски у божјој руци... А ти се, војводо, сада жури у Познањ, па гледај, скупа с Прецлавом, да буде мира и реда... Можда ћу и ја на брзо онамо доћи... — Не бој се, краљу! — одговори Маћко, умећу се користити нодељеном ми влашћу... Само у почетку ће требати снажно радити, да се приволе послушности... Јемачно ће стизати тужбе, да сам оштар... изволи ипак, милостиви госнодару, ослонити се на мене и дати ми времена... — Одлучно ради -- прекиде Казимир само без окрутности, и савлађуј своју наираситост, војводо. Ненријатеље ћеш лакше иривући милом, него потлачити силом... Пан Маћко сакри подругл.ив осмех, иоклони се ниско, и, оиростив се с краљем, оде мало за тим у Познањ, да заузме евоје намесништво. Пан Сенђивој од Чарнкова сеђаше, дотле, мргодан у замку кожмињском и нестрпљиво изгледаше, да се врати пан Маћко. Мину доста времена без икака гласа о њему, а дембелисање у замку дотужаваше врло бесноме Наленчу и читавој посади. Већ их не беше могуће ни др жати на узди како треб?.; измицаху неки на лупештво у околицу, а једне ноћи, не зна се да ли без знања или с доиуштењем Сенђивојевим, упадоше у Одсеч и уништише велик део наленчовскога замка. Али једнога дана стиже глас у Кожмин, да долази иан Маћко, као војвода, и да је всћ у Позиању, где уговара с Прецлавом о иодели старостинске власти. Не беше то тсжак посао, јср Прецлав бешс одавна у пријатељетву с Маћком, а презаше од њега, као од ватре, и увек му чињаше по вољи. Пан Сенђивој ирими тај глас с великом радошћу. Глаено хракну, а то је обично чинио, кад му се деси што мило или изненадно, севну зажареним ноглсдом и промрмља: — Ваљан човек!... После зановеди да се све спреми, у замку,