Стражилово

-к 424 и-

за дочси госиодарсв, а сам нс нођс у Поннаљ, него чскаше. —: Нечим Јгу га изненадити... — шапуташе. А нпјс једини Сенђивој немирио очекивао тај новратак. Чекала је дуго на МаНка Мехтилда с нлачем и чежњом, док најзад сузе не усахнуше, а чежња срце нс расточи, угаси ватру у очима, иотамни лсноту. Дуго борављаше у иотиуној осамиг могло би јој изгледати, да су свн у замку иа н»у заборавили, да пс беше брижие номоћи од једнога млађана немачкога војпика. Није он много с њом говорио, али како му бешс новерена стража у том делу замка, гледаше па њу очима. које се блистаху од усхита и туге; кашто нрозбори реч у матерњем језику, кашто донесе каки глас из света, кашто ножали осамљену жену. На. жудио и нежпо срде Мехтилдино надаше, као утеха, свака реч, сваки поглсд тога младога војника. Гледашс на њега са захвалношћу и уздаше се, да ће јој он једини, од читаве посаде, хтети помоћи и сажалити се на њену судбипу. И тако једиом, кад Маћко пикако ие долажаше, а живот у осами постајаше свс тежи, Мехтплда, сретнувши тога војиика, приближи му се сама, па му рсче: — Ослободи ме ... нусти ме из аамка... утсћи ћу! Војник побледи. Гледаше дуго у њу замагМним очима, у којиМа прос.јајиваше велико саучешћс. и одговори у кратко: — Добро ... иоћас... али ни ја ту нс остадох сам... II оде. А Мехтилда отрча у своју собу и грозничаво се стаде спремати на пут. Ужаспа жалост тргаше јој срце. — Отео мс мишљаше — учинио ме па час срећпом, да ме отисне, скуна с дететом у бездаи иевоље... Пе могу издржати —- утећићу!... бар ћу бити ироста, слободна! Но\* сс спустила тнха, мрачна, грозна. Из далека доинраше Фијук встра п хука буре, која бешњаше по шумској пустоши. Ио ходпнцима се разлегаше јсдноличпи одјек одмерепих корака стражарских. Мехтилда чекаше педахннмице... Наједаред се зачуше убрзаии корацп на ходнику; из далека донираху крици, впка, хрвање, а иосле *— тшиниа... За час се опст разлегаху тешкн кораци, нско снажно трже собпа

врата, која се отворише и на нрагу се указа дивска ирилика врховиога падзорника етражарског, који обично стајаше па улазу подземних ходиика, 1нто но спајаху тај дсо замка, где становаше Мсхтилда, с главним делом, који беше другима приступачан. Дитрих беше име томе падзориику. Беше родом Нсмац, а грозне слике и прилике. Пико од њега никада не чу лепс речи, — заповсди Маћкове извршиваше слепо, а живот других људи не имађаше код њега никака значења. Ко није слушао, томе смрт... а задаваше ју поузданом руком, без колебања, као да убија песносну муху. Беше дивскога раста а такога лица, које мораде будити пренеражење, јер на њему никада не задрхта срдачно чуство н пе ублажи дивљега израза. Велике, грубе црте нпкада не рзрачи рсмех; пррссде длаке едбијаху се рд црномањасте коже, ишараие модрим жилицама, велике, избуљенс очи, беху увек закрвављене и гледаху без блеска — мртво. Стаде на праг, па гледаше. А мораде бити грозаи тај ноглед, јер је Мехтилда вриснула. Дитрих нриђе к њој и нограби ју за руку... Из груди му се изви хрипљив, пригушеп глас. — Сина си мога унропастила! — прошапута кроз стиенуте зубе, који као велики, жути кали, блиснуше иза модрих усаиа. — Сина си мога упропастила!...—понови и стаде трзати Мехтилду, која, иема од ирепасти, гледаше иа Дитриха укоченим очима. — Сенђивој је само на то врсбао — говораше даље Дитрих исирекиданим гласом, који му заиињаше у грлу, па се тешко извијаше, —■ видео јс, како си даиас с њим говорила; истражујући даље, оназио је спрему за бегство... Заповедио је да га ухвате — погубиће га!... Говорећи то ломљаше руке Мехтилдипе у желсзпој својој песпици. Иесрећпа жена превијаше се до земље од страха и бола, а пс беше кадра нрозборити речи. — Ја нисам иишта крива! — јаокну најпосле. Дитрих грозно опсова. — Чујеш ли ме! — рече, — мој ће син погипути, ал' ја остајсм!... 11е зпађах се ником смиловати, — јединомје њему пагло кашто лудо срце .. Оп ће иогинути, — али ти ћеш иснлакати своју душу у сузама, а твој драган... војвода, зевнућс у мојим рукама!... Говораше то Дптрих готово шапатом, нриближив сврје рдвратно лице белрм лицу Мех-