Стражилово

480

веда све, што се је догодило од онога часа, кад је хески дандграф отишао у Жарновац. — Приспели смо онамо ноћу — говораше пан од Шчекаровица. Нико нам на иуту не стављаше никакве запреке. Краљица беше тако немоћна, да изгледаше, е ће за који час издахнути. Ландграф беше у очајању, кад виде, да му је ћерка више налик на костур. него на живо створење. И одмах ће сутра дан мени казати: — Ја је овде нећу оставити, макар погинуо скупа с њом . . . А ја ћу му на то: — Снаге имамо доста. Пан-Маћкових војника има сила с нама и око Жарновца. Можемо отети краљицу... Али Ландграф се договорио с паном Јаном од Борка, па је нешто друго заумио. Сутра дан, пред вече, дигоше велики јаок и лелек. — Краљица је умрла ! — викаху. — И те ју ноћи, умотану у беле иокрове, одвезоше на колима, с жалосним буктиаама... Иан-Маћко се смејаше. —• А можда је доиста умрла ? — запита. — Видео сам ју сада — одговори пан од Шчекаровица, — на каселском двору. Ваљда никада не беше здравија — изгледа увек као скелет, али така јој је већ нарав . . . — А како је у Кракову ? — питаше даље Борковиц. — У Кракову мало не пукох од смеха — говораше даље пан-Отон ; — Кохон. који беше зар онда у Жарновцу, први је донео глас краљу о смрти Аделаидиној. Онда одредише да службе служе, звоњаху по свима црквама од зоре до мрака, а не знаш чијој души у покој . . . Краљ је, веле, шиљао у Касел, да се ствар потврди. . . Ландграф ипак бојећи се јемачно Казимиреве силе, одговорио је: Умрла је!... — Само да се то не ода пре времена... нрогунђа Борковиц. — А мени се чини — примети пан од Шчекаровица —, да се не ће одати, или боље, да ће сви у то веровати, јер хоће да верују .. . Краљ за то, да мирно живи у нравом браку с кнегињицом Јадвигом .. . а свештенство за то, што је и њему тиме боље .. . Од то доба престаде саблазан . .. Естерка је отправљена, жидови умукоше. Краљ је прекинуо борбу с Бођантом. — Пробудићу ја све њих! — крикну пан Маћко. И одасла пана од Шчекаровица, скупа с Миколајем Пшонком, натраг у Краков са заповешћу, да оштро пазе на све, што се буде дешавало у двору. — Кад та Јадвига —• шапну ■— дође из Жега-

ња у Краков, да буде краљица, одмах ми јавите ... Хоћу да је водим у ложницу .. . Време брзо пролажаше. Војвода час сеђаше у Познању, час се враћаше у Кожмин, где је држао гозбе и где се више него икада стадоше стицати витезови разбојници, што-но их шиљаше брату Јан од Борка, по своме обећању, из Хеске и других немачких крајева. Осећаше се бура у ваздуху. Беше јасно као дан, да пан Маћко спрема и прикупља своју снагу, да одлучно удари, али како и на кога, нико још не знађаше. Она конфедерација, склопљена некада у Познању, није више готово ни постојала. Акат те конфедерације потписао је, до душе, Борковиц, кад се је вратио из Кракова, као војвода. али се за саму конфедерацију није више ни најмање бринуо. Није се бојао сада шљахте, коју је потлачио, јер знађаше, све кад би и хтела против њега устати, да има доста снаге, да ју сломије пре, него што би стигла помоћ од краља. А за краља, који се сада бављаше о женидби с Једвигом, спремаше друкчији колач ... Еле, добре воље враћаше се из Познања, на одмор у кожмињски замак, где је прегледао своју дру жину и дотеривао V запту, а у самом замку је што шта преграђивао и мењао. Један део, у коме некада становаше Мехтилда и у коме се, као што говораху, чувало благо, одели од другога новим, високим зидом. Собе, које некада запремаше разнежена Немица, даде војвода преправити и врло богато украсити. Залетао се често и онамо, где се надаше, да ће се срести с Мартом, а кад ју сретне, говораше јој све умиљатије, а гледаше ју тако проницаво, да се девојче погињаше нод снагом тога погледа, а срце му престајаше куцати. — Не знам, шта ми је — говораше Марта дадиљи —, али кад господар гледа у мене, чини ми се, као да ми ко побрка и подуши мисли, а срце огњем пали Кад оде, будим се као иза сна . .. Агату обузимаше све већи немир. — Нека само дође ■—мишљаше—, узећу Марту па утећи... Не ћу сада ништа тајити. .. Отићићу у Познањ, па викати на сав глас, чија је она ћерка... Наћићу правде и избавити Марту. Кад ал' један пут јавише јој, да ју војвода позива. Обе протрнуше, јер беше заповеђено, да Агата дође сама. Очајање спопаде стару дадиљу; суза јој понестаде, а само глухо јецање отимаше се из груди, кад се је праштала с љубљеном наранкињом. — Не видех те више, не видех! — јечаше, држећи Марту у загрљају.