Стражилово
472
откидоше се од њега, док не беше нразан ... Онда га нздиже и удари о земљу с треском. Поведе се, засмеја, ухвати се оберучке за наслон од столице и тако стајаше часком, гледајући жарким очима, како други пију, угледајући се на рвега. Брзо лежаху сви кондири празни на земљи. Диже се паклена врева. Неки, са свим пијани, полегаше на клупе; други поспуштали главе на сто и час по час вриштаху само нељудским гласовима, тражећи још пића; неки поустајали на се свађају, претећи песницама. Донесоше друге кондире. Али Борковиц није више пио — стајаше дуго, а после приђе Сенђивоју, који сеђаше ћутећи, спуштене главе на груди, као да га је савладало пиће. Пан Маћко га гурну у ребра. А Сенђивој се трлсе, подиже главу и загледа се у њега. — Крвави ђаволе! — рече Маћко, — јеси л' чуо, шта се је говорило у Бознању ?... Та то се твоја крв опет против мене бори ... Веле, да су Наленчи били код краља ... — Били су. .. — кратко потврди Сенђивој. — И ти ништа на то не велиш? — ђипи Маћко. — Згазити погане црве!... — прогунђа Сенђивој. — Ха! Ха! ■— повиче с подругљивим осмехом Борковиц — лако је то рећи: згазити! али како? Сила је тих Наленча ... — Као скакаваца!... — промрмља Сенђивој. — Примиче се време — јави се за час Борковиц — примиче се време, да их ваља погушити... А не ће л' ти их бити жао у последњем часу, Сенђивоју? — додаде, гледајући испод очију на старога друга; — ти си одметник, ал' си опет Наленч . . . привлачи те крв к њима, па ће ти бити жао. Очи крвавога ђавола затрепташе. — Жао ми је — рече мрко — што не могу да их потучем сам својом руком. . . Међу тим је расла врева у соби. Маћку и Сенђивоју прискочи Шчедрик Скора. —■ Пијани су ... ' — одазва се, показујући на остале другове —■ траже бела меса . . . — Сам си пијан! — засмеја се Маћко, и сам бп волео да окусиш бела меса; само још се има каде . . . — Стока! — промрмља Сенђивој. — Скоро! — повиче Борковиц, хватајући Шчедрика за руку. — Сабери мисли, које си утопио у пиву . . . Јеси л 1 ти чуо што о Наленчима? Скора блисну малеиим очима. — Како не ? — одговори. — Ишли су краљу на тужбу ... Казиваху ми то у Познању ...
— А шта краљ? — опет ће Маћко. — Сухивиљк светује, да мркоме вуку скину главу ... — засмеја се Шчедрик. — Скапао! — врисну Борковиц. — Не збијај шале! — Бурњак! — прогунђа крвави ђаво. Скора слеже раменима. — А шта ће ономе краљ и Сухивиљк, па макар и Галка од Њеџвеџа, који има таку дружииу вукова! — повиче. — На Наленче напустити крвава ђавола, на Галку и Сухивиљка биће доста пет Угрина или и Немаца; остали ће се латити друге госноде, а краљ ће бити миран, ја ћу пак Естерци и различитим милосницама његовима казати да ћуте... Опет се засмеја, разглављујући вилице, из којих стрчаше иеколико дугачких, незграпних, жутихзуба. — Крвничко колено! — шапну Сенђивој, гледајући га мрским иогледом. А Борковиц се замисли. — Добро говори! — крикну на једаред — добро говори та иијаница Скора ... Прерано ми, до душе, ти Наленчи пробудише краља . . . Хтедох најпре да будем сигуран . .. ал' нека, и себи и другима убрзаше крај. . . Кога да се бојим с таком дружином? шта ће ми учинити краљ ? ... Само додаде за час — ваља ми сада ту читаву руљу вукова спојити у једно свечаном заклетвом, да на миг иде, куда кажем . . . Пришао је столу и искапио пун пехар до дна. Десном руком обгрли свој грб над столицом. левом тресну о сто из све снаге и врисну из пуних груди: — Мрки вук, то сам ја!... — Зубима ћу га заклати, ко се не утиша !.. . А на то умуче врева, као на дани знак. — Мрки вук! мрки вук! оде жагор по гомили. А Борковиц се подбочи и стаде мотрећи. Сви се ужурбаше. И најпијанији устадоше с клупа и подигоше глаке. Жарка светлост од буктиња падаше на њихова лица, опаљена, а сада набухнута од крви, црвена од пића. Исколачене очи лутаху, тражећи војводу. Војвода пак чекаше часком, а најзад ће великим гласом: — Слушајте, вуци! — крикну немачким језиком; — сви, како сте, скупљени са свију крајева света... ви Пољаци, ви Угри, крсни пастири, и ви тевтонски раубритери и раубурзи, и ви морски капетани, италска браћо — иријатељи божји, а душмани свету, слушајте! ... А ако ко моје беседе не разуме, јер је марвинче италско или угарско — ето раубурга Скоре, који ће сваком растумачити, шта будем казао; јер он је и с крсташким мештром седео