Стражилово

517

чно; стионути зуби су се белили, а очи, такођер неиомичне и отворене, показиваху у себи онај обични, сањиви и „разнолики" поглед. — Господе Боже! — проговори Семјон и показа тај час окрвављену руку . . . Та је крв текла испод кабанице, коју раширисмо, с леве стране његових груди. Пукао је на себе из омалена пиштоља с једном цевљу, који лежаше поред њега. Онај слаби звук, што сам га чуо, био је звук тог судбоносног пуцња. XVII. Самоубиству Тегљевљеву несу се баш јако зачудили његови другови и познаници. Већ сам вам рекао, како је он, но њихову мишљењу, морао као „фаталан" човек учинити ма какву необичну аферу, ма да баш можда и несу очекивали оваку. У нисму па батериског команданта молио је Тегљев овога, ирво: да учини гато треба ради искључења Илије Тегљева из списка потпоручичког, који се сам својевољно убио, а за тим је рекао, да има у фијоци нешто готова новца, па да се тиме исплате дугови, нгго их има; а друго: да преда важну лицу, командиру целога гвардиског кора друго, незапечаћено писмо, које беше у истом завоју. То друго писмо, разуме се, да смо сви прочитали; неки од нас узели су и копије с њега. Тегљев је уложио труда, док је саставио ово писмо. „Ето, Ваше В—ство (тако се почињало), ви сте увек строги и за најмању нетачност и неуредност у мундиру и за најситнију иогрешку у формалностима, кад пред вас изиде блед, уплашен офисир; а ја ево сад одлазим пред нашег опћег, неумитног судију, пред Врховно Суштасгво, пред Суштаство, које је куд и камо знаНаполеон се родио 15. августа 1769. 1769 15 8 (ав густ је 8-ми месец у год.) свега 1792 1 7 9 2 свега 19! Иаполеон је умро 5. маја 1825. г. 1825 5 5 (мај је 5-ти мес. у г.) свега 1835 1 8 3 5 свега 17!

чајније и важније од Вашег В—ства и одлазим пред њега просто у кабаници, па шта вигае и без ноше на врату"... Ах, како је тешко и ненријатно утецала на мене свака та фраза, свака реч, чија је слова написао покојник брижљиво дечјим рукописом! Та зар је могао, питао сам сам себе, зар је могао и у таком стању јога премигаљати и бирати такове бљувотине и глупштине?! Тегљеву се без сумње допале те фразе: он је за њих пропустио и занемарио све оне епитете и амплификације а 1а Марљииски, што су тада биле у моди. Даље је говорио о судби, о гоњењима, о своме позиву и „опредељењу", које је остало недовршено, о тајни, с којом леже у гроб, о људима, који га несу хтели да разумеју; навео је и стихове некаког песника, који је говорио о светини, како она „носи зкивот" „као навратник" — и упада у порок и грех „као чичак" — и све то још неје било без ортографиских грешака. Право рећи, то писмо пред смрт бедног Тегљева било је доста јадно и несносно — и ја чисто представљам себи ону високу особу, на коју је то писмо управљено, како се с презрењем и обешћу и каквим тоном изразила: „Глупи офисир! На поље с коровом!" На крају писма се отео Тегљеву из срца искрен уздах с покличем: „Ах, Ваше В—ство!" —■ тако је завргаио своју посланицу „ја сам сиротан, мене нико неје волео од младости — сви су се туђили од мене — а једино срце, које ми је било одано и верно —■ ја сам убио и упропастио !" У шпагу од кабанице Тегљевљеве нашао је Семјон бележницу, без које његов господин неје ишао никуд; но скоро сви листови су били искинути; остао бегае само један, на којем беше исписан овај рачун: Илија Тегљев рођ. 7. јануара 1811. 1811 7 1 (ја нуар је 1-ви месец у год.) свега 1819 1 8 1 9 свега 19! Илија Тегљев умро 21. јулија 1834. г. 1834 21 7 (.ју лије је 7-ми мес. у г.) свега 1862 1 8 6 2 свега 17!