Стражилово

566

пријатну разговору с Маром. Паја бн у таквим приликама гледао Мару очима, пуним ирекора. Њега је бунила помисао, да Мара, може бити, љуби Милана, коме он још не беше открио своју тајну. Хтео је Мари да пребаци њезино понашање према Милану, али је био и сувише слаб, да се реши на такав корак. — Маро! — почеће једном. — Чујем! — одазва се Мара и иасмеши се као обично, некако изазивајући. — Ну, шта си хтео ? — настави она, кад он не рече ништа. — Ништа . . . Ти знаш, шта ти ја чиним једва промуца Паја и изађе нагло из собе. Она остаде смешећи се, не могући објаснити такво чудновато понашање. То се деша-

вало чешће, и Мара се најзад навикла на ту његову дурљивост па га није ни запиткивала. То га је још више једило. Неколико је пута помишљао, да раскрсти с овом женом. ПГга га је везивало за њу? Није ни сам знао, али није могао без ње. Њезина кућа уираво беше његова кућа. У правом смислу он је био домаћин. Све, што је требало за кућу, он је набављао, а чинило му се. да му она то не признаје. — Молим те, кажи ми озбиљно ... тн мене не љубиш! — Шта је теби? . . . Као какво дериште! И Мара га иољуби лукаво смегаећи се, гладећи му густу, црну косу, која се разбарушена сиустила на чело.

(Свршиће се)

-'г: ЛМ\Ј\5\ГЧ2ХУ1/1/1Л 'VIVI-

Чед. А. Костић

МРКИ ВУК

ИСТОРИЈСКИ РОМАН АДАМА КРЕХОВЈЕЦКОГА ПРЕВЕО 0 пољског РАЈКО

(Наставак)

■е нађе! Тај дан беше Јадвига изнемогла " од мука. Бледа, непомична лежаше на сјајној постељи, па се загледала преда се, не говорећи ни речи, као да су јој мисли откинуте од јаве. Краљ седе крај ње па се загледа у бледо обличје с великом нежношћу и неисказаном сетом. Беше неисказано лепа у тој, чисто надземаљској, замишљености. Одевена белом, дугом хаљином, узнесених очију у висину, као у заносу, беше више налик на неухватљиву појаву, него на живо биће. Краљ је узе за руку, а другом руком глађаше јој полако косу, чело и обнажене мишице, које провириваху из лаких и белих покривала. Овлада њиме срдачна разнеженост. „ Јадно ... несрећно створење !..." мишљагое. „Ни не сањаш, какав се тежак облак наднео над тобом, каки ударац чека твоје занесено срце ... Сањаш, као у сну, а љуто пробуђење није далеко ... А ја, краљ, не могу ништа у твоју обрану .. . ништа! Милујем те свом душом ... у теби су све моје наде .. . очинске и краљевске наде, а они траже, да те оставим, да те тако лепу, слабу а тако драгу извргнем руглу!..." Груди се краљеве надимаху мал' те не од јецања, наже се над Јадвигу и, разнеженим очима, тражаше њен поглед. Трепетљива светлост од ватре, која гораше на комину, паде у тај мах на њено

лице и као да ју буђаше из укочепосги. Уста се стадоше мицати и развукоше се у осмеху, а поглед сврну на Казимира. — Краљу мој! — шапну. Казимир клону на колена. — Ти си болесна? — прозбори. — Шта ти је? — Срећна сам... — говораше она тако тихо, да Казимир мораде напрегнутим слухом хватати сваки звук њена гласа — срећна сам, да не могу исказати!.. . Сви ми се снови испунише ... Краљева самжена, бићу мати краљевскога детета... Сина сам сањала ... син ће то бити ... наследник твој, краљу .. . љубљени мужу!.. . Беле руке сави око врата Казимиру. — Љубим те. .. — доврши шапатом и примакнувши своја уста до његових, заспа тако сном, пуним усхићења. А у души Казимиревој кипљаше бура жалости, бола и срџбе на оне, који хоћаху да убију срећу том невином а тако слабом створењу. „Не ћу допустити. .." мишљаше, „не ћу допустити!..." А у очајању своме не осећаше ни милине у загрљају Јадвигину, него све већу тугу, којој се бојаше дати олакшице, да не расплаши снове болесној жени. Осећаше, да му се ваља од ње откинути, јер сваким часом беше тежа унутарња борба и мо-