Стражилово

580

— Ево ти новац за улазницу. — Та то је н одвише! — цикну Милан и полети на Пају. — Милане! —• дрекну Мара. Милан застаде, погледа у Мару а за тим У 11а ЈУ— То је неучтиво и дрско!... Од данас више не ћу становати у овој кући . . . Милан ухвати за кључаниду на вратима, али га Паја већ беше стегао за руку. — Ти не ћеш ићи . . . Опрости ми . . . Је ли да се не срдиш? Ја сам погрешио . . . Говори Паја, а очи му сузне, мислиш сад ће појурити читав поток. Милан оборене главе спусти руку с кључапице. Паја га лагано одвуче до прозора. Мара је дотле излетела била из собе. Сами су остали њих двоје. Дуго су ћутали. Најзад ће Иаја потресеним гласом. —■ Опрости ми . . . Љубим је! — II а онда ? — И она, знаш, мене . . . — Али није ипак лепо да ме онако предусреташ! — Извини . . . Она ће бити моја жена . . . — Твоја жена? — Да . . . Ти је не љубиш? Је ли? — Буди потпуно спокојан! Али од куд она твоја жена? — Ми смо се одавно заволели . . . Ту Паја у кратко исприча целу прошлост своје љубави. Милан се одобровољио, решио се, да не изађе из стана. Тога вечера отишао је сам у позориште. НуПајајеипак био зловољан. Љубоморно беснило обузимало га је, кад је помислио, да га, Мара може бити не љуби искрено, та вечерас је Милана по имену зовнула . . . Тога вечера с Маром није хтео ни да се види . . . Тобоже заболео га зуб, па је одмах легао у кревет, али дуго није могао заспати. Дуго се превртао. Долазиле су му у главу разне мисли. Би му сад криво. што није пустио Милана, да се исели. То га је ужасно једило . .. Одмах сутра дан Милан опази, да је Паја према њему хладнији, да га управо избегава. Милан брзо увиде, да не може остати у овоме стану. С тога намисли, да о томе извести своју газдарицу. Али никако да се реши. Неколико пута долазио је до њезине собе, још један корак

раздвајао је од ње, треба само да уђе унутра, и све би било свршено. Ну ипак не беше одлучан. Жао му је, да остави овај стан, па Мару и Пају, а тако му је било добро. С друге стране мучила га је мисао, да Паја неправедно сумња на њега. С тога је желео да отклони ту сумњу, у толико више, што је Паја сад био неискрен према њему, најбољем другу: ето толико време није хтео да му открије тајну. Узнемирен ходајући по ходнику пблугласно је говорио : — Најзад претрпећу се до Петрова дана ... То је још само неколико дана, тада ће бити свему крај . . . Али тек од њега није лепо, да од мене крије . . . Не, иселићу се још данас. Брзим корацима упути се Мариној соби. Лагано отвори врата. Мара, седећи крај прозора с радом у рукама, подиже главу. Милан застаде. Образи му беху зажарени. — А, ви сте, Милане!... Уђите, уђите! Милан ступи напред. — Госпођо . . . Дошао сам да Вам јавим, да пе могу више остати овде . . . у овоме стану . . . Јучерањи догађај нагнао ме је . . . Мара устаде. — Не можете остати у стану ? — Да . . . Јучерањи догађај . . . Она му приђе ближе. Насмеја се благо, некако враголасто, те он мораде оборити главу. Ова је женска имала чудновату моћ. Он, који је доста слободан, осети, како су разлози за одлазак из стана ништавни, са свим детињасти. Гледао је, да се ма како изговори. — Извините, ја не ћу да будем ником на сметњи . . . — Шта је вама? — Мислим, да говорим довољно јасно . . . Његов глас задрхта. — Ви волите Иају... Он ће вас узети за жену . . . Њу обли румен. — Можда и ви њега волите? . . . Она се сгресе, па кроз зубе прошапута: — Шта то смета, да останете овде ? — Хоћу да избегнем сумњу . . . Она се насмеја усиљено. — Он је љубоморан, знам то врло добро, али вас ипак не мрзимо . . . нарочито ја . . . Молим вас, дакле, останите! Мара га ухвати за руку. Он махну сетно главом. Осети, како јој крв мили, како некакав топао дах долази од