Стражилово

581

ње. Његова рука задрхта ... У мало што је иије загрлио. — Не, не! Боље је да одем . . . Изговарао је Милан, али су те речи значиле противно. У тај мах он није био ни на шта вигае решен. Није знао: пи да ли да остане, ни да ли да одс. Милан и Мара толико се занели у разговору, да нису ни опазили, кад је Паја ушао у ходнигс. Паја се одмах упути Мариној соби, али говор, који је долазио из собе, задржа га. Он ослушиу, познаде гласове. На лицу му се указа једак осмејак. Врата су била притворена, с тога ириђе вратима и, ие дишући, стаде прислушкивати њихов разговор. — Дакле, остаћете? . . . Па видећу . . . Рече збуњено Милан, излазећи из Марине собе. Паја на последње речи пребледе и готово несвесно одјури у своју собу. По соби је ходао највећом брзином, кад је Милан ушао. — Ту ли си ти? — рече Милап. Паја ћутећи стаде пред Милана. Очи му беху разрогачене и крваве. Сваки мишић на лицу види се лепо како му игра. Махну главом два три пут и уздахну. — Сад знам св.е. — Шта знаш? — поче Милап уплашено, гледећи га у такву стању. И нехОтице Милан осети, да је крив овоме бедном човеку, па, да би га утешио, продужи: — Збиља, ја селим ... можда још данас ... — Тим боље . . . Само гледај гато пре! . . . Још сад одмах. . . иди, што пре иди! . . . Паја сгаде бесно корачати по соби. — Пајо! — Иди! . . . Иди ми испред очију! . . . Милан изненађен, слежући раменима, посматраше Пају, који је грчевито стискивао песнице. На њихову вику Мара је потрчала к њима. Паја, чим је спази, дохватн шешир, иогледа је испод очију тако мрско, да се она тргла, немајући кад да гато ггроговори од престрављености ... За час је он већ био на улици. III Настао је гаколски одмор. Учепици, који су положили своје испите, безбрижно остављају престоницу, да проведу одмор у унутрашњости или ма где, где ће наћи пријатна уживања.

И Милан се спремао својој кући у К. Од кад се одселио из стана, после оног догађаја међу њиме и Пајом, за опу педељу дана, што је још био у Београду, обилазио је далеко ону улицу, гдејеМара становала С Пајом се није хтео састајати, престали су се и поздрављати. Једва је чекао да нође својој кући. Путем се довијао, како ће одговорити родитељима, кад га запитају за Пају. И довио се, казао им је, да их је поздравио, а да из Београда не може доћи, док не добије службу. Време пролази неосетно. Човек се зачуди, кад прође дан, месец, па и година. Милан је морао натраг у Београд. Још је имао само ту годину, последњу годину. У Београду је већ било на окупу старо другатво. Живело се као обично ђачки. Чим је дошао, једна од ирвих брига била му је да дозна гато о Паји. Тако је дознао, да је Паја добио службу у Београду заузимањем неких његових наставника, као и то, да је још становао код Маре Чесго је Милана заголицала радозналост, да види Мару. Хтео је чак и да је посети, та он се с њоме при поласку лепо опростио. Али узаман, старе успомене дате су забораву; он их није хтео да изазива. Једном је на улици срео Мару. Спазила га је она и опет се онако на њега као и пре насмешила То га је начинило одважним, те је лагано у корак отпрати до куће. Хтео је неколико пута да је достигне и да је ослови, али је у том тренутку преда њ излазила слика Пајина, сав бесомучан и разјарен. На капији је тек застала, опет се љупко насмешила, да јој се Милан морао јавити. С Пајом се такођер почео чешће виђати на улици. Сусретали би се, окрећући главу, као прави непријатељи. Преко других, који су познавали Пају, Милан је расгштивао о његовој женидби с Маром. Ну као да ништа није вигае могао дознати од обичних нагађања. Било је то у средини октобра. Поговарало се о некаквом рату. С ким, како, кад, то није нико знао казати. Маневри, кретање војске на грапицу све је вигае потврђивало глас о ратовању. Тих дана Милан се журио једном од главних улица београдских. На мах се пред њим појави Паја. И нехотице су им се ногледи сусрели. Милан обори главу, продужујући даље.