Стражилово

598

је обећали? —- питаше је гласом, каквим се деца иепитују, и наже се над њу. — Јесам! — прошапута она. Он је чвршће стеже за руку. — Хајдете, Олга, кажите ми! — и нежно јој диже руку уснама и пољуби је. Њезин се дах стезао. — Ако ме љубите, кажите ми, да будемо обоје срећни. Исповедите ми најсветију истину! Ту га глас већ поче давити. — Кажите ми, ако ме не љубите. Одмах ћу вас престати мучити. Ви знате мене. Ја ћу се јуначки навикавати на живот без вас. Он јој поново привуче руку уснама Она је ћутала и дрхтала. — Олга! . . . Она се окрете од њега. — Па шта да радим? Она му окрене леђа па пође. — Олга! —- викне он за њом. Није могао да овако остави ствар. Још је једаред ухвати за руку. — Ходите ближе! — шапну јој и хтеде је привући на груди. Она је дрхтала у читаву телу. Лагано га отисне од себе, но ипак не оде, него га и опет дочека, док јој се са свим не приближи.

Час растанка је већ био ту. Њему је сутра ваљало ићи. — Па ни сада одговора? —- запита је на растанку. Њезина глава беше мало отпуштена према левом рамену а као да није ни дисала. — ГЈа ни сада? — хтеде он наставити, кад је виде, где се зањиха у читаву телу. Хтеде да јој приђе, но она му већ беше у наручју... Одгоди сутрашње путовање. Био је опијен јучерањим успехом, с тога је хтео да сврши све са њоме, да је привеже за свој живот. У јутру рано отправи јој писмо, у којем тражи што пре састанак на дуже време на само. Но на своје страшно изненађење то исто писмо, које јој је послао, добије натраг. Она га није хтела да прими. Он се за час збуни и не умеде да дође ни до каква закључка. Најзад се одлучи да оде до ње. Она га дочека хладно. Он није хтео овде да сврши ту ствар, с тога јој понуди састанак под тополом чело врта њихова.

Она ћуташе и гледаше у земљу. На лицу јој се указа нека неонисана љутина. —- Хоћу да се разговарам с вама? — рече он, када она све раменима одбијаше. — Можете и овде. — Ја имам дуже разговора са вама, а сутра идем! — не попусти он. Она не знађаше шта да му каже. — Ја вас чекам! — рече он нагло и, значајно је ногледавши, отиде. * * * — Још је нема! — шапну скоро очајно. Једна мисао га поче мучити. Ако је то?! — Нема јој лека, нема јој ленса! — прошапута у ваздух и већ пође. Но кроз сумрак отуд по путу, што води од села, куд је и она морала доћи, указаше се две прилике. То је била она. Није ишла сама. Уза се је водила једно девојче. — Шта ово значи ?! — прошапута он изненађено и бесвесно стаде ударати кишобраном о један увео лист. — Јесте ли разумели, за што сам вас звао? — запита ју, оштро мерећи девојчицу, коју је она још непрестано држала за руку. Она пусти девојчицу и сада стајаше пред љим ћутке. —- Ја сам хтео да вас питам . . . —- Питајте ! — и диже одлучно главу у вис. Њега ово потресе до дна душе. Свом силом, којом уме да нас заболи залуд утрошена младосг, неиспуњене наде и пропали смерови, осети, да не ће бити добро. Није имао више шта да јој каже. Пође сав скрхан — С Богом! — и пође, но и она пође за њим. Он застаде. — Не! —- помисли у себи и врати се. — Чујте ме последњи пут. Ја сам вас љубио, као још никога до данас. Сав живот мој везивао ме је за вас, а данас, ево, све прекидам овим! Из шпага извади одбијено писмо. — Ово је требала бити веза, пајсветија душевна веза међу нама двома. У тој сам вези потражио последње средство, да се пређе јаз, који нас, ево, толико раздваја једно од другог. И ја данас, ево, кидам ту једину везу и од данас је нема више међу нама. Доврши скоро кроз сузе и брзо пође. Оиа за њим, но уједаред застаде. Сад је стајала