Стражилово

599

као скамењена и укочено гледаше ва њим. Преко лица јој се изли неописан бол, очи јој беху мутне и так<> гледаху за њим, као да га хтеде задржати. као да му хтеде рећи: остаКарловци др хјј Ј 10/1/1' 1/1

ните, останите овде крај мене! само што јеник није умео да збори. Она нетренимице гледаше за њим — он се и не осврну. Бошко Петровић

МРКИ ВУК

ИСТОРИЈСКИ ГОМАН АДАМА КРЕХОВЈЕДКОГА ПРЕВЕО 0 пољског РАЈКО (Наставак)

отле је пан Маћко, на челу своје дружине, јездио у Кожмин. Гризле га неке зле слутње, те је послао пана од Шчекаровица у Краков, да испита, шта је онде било и шта је краљ иредузео против њега. Кад све распита, требао је пан Отон да јури као без душе за војводом, да га стигне још пре повратка у Кожмин. Али и ако је паи Маћко, мучен немиром, хотимице полахко ишао, пана од Шчекаровица ие дочека и то је још помножило оне зле слутње. — Не враћа се... — мишљаше — рђав зпак! Ил' се је престрашио и издао, ил' су га ухватили... А можда је — тешкаше се — сишао с пута, па блуди по странпутицама ... А онде у Кракову мора да је така забуна, да на мене можда ни не мисле. Краљ је јемачно забављен тиме, како ће да спере срамоту с Јадвиге... али му не ће поћи за руком! Те мисли нрекиде наједаред појава Скорина, који је журио на сусрет војводи. Борковиц је слушао извештај, гризао усне и ћутао. Скора се чисто преплаши од тога ћутања, које не беше добар знак. Волео би он напраситу силовитост, него ту тишину, која означаваше, да је војвода и сам признавао грозну погибао. — Не знамо, шта да почнемо... — понављаше Скора, кад је довршио све, што му је Сенђивој за-

пре доласка Вјербјентина и нешто

поведио да каже, оглашенога краљевскога изасланика ваља предузети... упети носледњу снагу . .. — Ха! ха! — засмеја се наредаред пан Маћко — није то још последња снага ... није иоследња! — Напред, вуци, разбојници над разбојницима! — цикну на дружину. И као вихор наже у Кожмин. У замку му се ваљда још не надаху, или Сенђивој. да не свраћа пажњу, не рече да се чине припреме, а можда је и стража занемарила своју обичну будност, јер у мрачној ноћи не светљаше се замак светлошћу од буктиња, кад војвода стаде пред његове чврсто затворене капије.

Отворише их одмах на вику, али на дворишту не беше стражарских редова, а на сусрет, осим неколико старијих, изиде само Сепђивој натмуренији, него обично. Маћко не рече ништа, не поздрави чак ни свога старога друга, журно крочи у дворану и рече кратко својој околини: — Сви на поље!... Остаде сам са Сенђивојем, седе свом тежином на клупу и наслони се на сто обема рукама. — Говори! — заиоведи. И слушаше, не прекидајући, кад му је Сенђивој, у мало речи, понављао оно исто, што и Скора. Пеколико буктиња, притврђених уза зид, осветљаваху трепетљивим блеском лице војводино, по коме час по час прелажаше грчевита дрхтавица. Поглед, у коме часомице севаше крвав блесак, упро укочено преда се и није прекидао ни једном речју. — Зло је ■— заврши Сенђивој. — Нико нас не ће да слуша, одвраћају се од нас ... Знаду за немилост, а клањају се моћи краљевој. . И у замку је олабавила сгега . .. Пан Маћко се брецну силовито. — Шта? — прекиде — можда Дитрих?... Сенђивој махну руком. — Није ни за што — одговори — чува само подземне ходнике, а ни на што друго не ће да пази. — Добро ради! —■ крикну војвода — нека ми само чува тај пут — друго ћу ја одбранити!... Крвави ђано нестрпљиво врцну, хракну и пљуну зловољно. — Маћко — рече — камо среће да си пазио своју власт, као те подземне јаме. .. Нисам те никада питао ни за што, стрпљиво сам чекао, док не дође ред на моју освету... служио сам те верно ... ја сам ти помагао — ти за мене ниси учинио ништа! ... Сад се примиче крајни час ... еле морам ти то рећи . .. Као пређе она лепа Мехтилда, тако је после Јадвига глоговска одвратила твоју снагу... а та, што но ју скриваш у подземним пештерама, доћи ће ти главе! Грамзио си за безуспешном осве-