Стражилово

« БРОЈ 39. |

Ј 0 В А Е Г Р Ч

ГОД. VI. С^х. ■"■

У НОВОМ САДУ, 26. СЕПТЕМВРА 1893.

Н161

СЛУЧАЈНИ САСТАНАК

олило ме срце да иама приступим, Сетив се на прошлост у болу потајном, Да бар за тренутак муке му искупим Иа састанку с вама, састанку случајном. Дан растанка грозни нас давно не дели: На неравном путу живота и страсти Ми смо скоро брачни венац скупа сплели, Пијући под њиме из пехара слас/ги. Али у том часу љубавних радости Гром судбине пуче, пун многе страхоте, Раскиде нам цветне везе без милости А из сретних руку слатки пехар оте . .. Сад, кад сахне пламен на мојим уснама А у срцу пухор сагорених нада, У неверном свету ја сам опет с вама: Случајна награда за низ дугих јада Суботица 1893.

О, да знадем само да л' вас прошлост мучи! Кад ваш дубок поглед нит ми радост нуди, Нит збуњено срце потајно ме учи Какан да вам поздрав извијем из груди. Не знам да л' да кажем: злобе више нема, Вратимо се, нево, са дугога пута 'Гамо, где нам усуд скромну радост сирема На мајини тихој самотнога кута! Ал ватп покрет тихи, ваша душа мила Као да ми шапће: заборави тугу. Заједничко гробље давно је нрелила IIа растанку суза — тражи прошлост другу, Ја љубави немам, све је, све је тамо 0, ја једно знадем: да бих пред вас клеко И плакао горко, кад се сетим само Да смо тако близу па ипак далеко... Ленсвш

и д и

ди сада куд си пошла, Где ти благом венац свише Где се једном реч погази Ту повратка нема више.

Бесмислено бацила си, Покидала венац с чела; Па да, јер га само љубав Од љубавних ружа сплела!

Карловци

Лакомо си машила се Оног венца светле боје, Но не желим да он буде Самрт-венац среће твоје.

Бошко Петровић