Стражилово

618

зверајући. Војвода задухан, модар од гнева и очајања, јер нигде ие нађе Марте, — узалуд оптрча све зачкољице у замку, светећи се на онима, које је сретао на путу. Сав беше упрскан крвљу, у руци држаше мач, с кога се слеваху црвене капље и мрљаху земљу ... Спазив витезове, који улажаху с противне стране, залети се војвода на њих. — Скоро! — крикну — удри, на смрт! Гиев га заслепи. Измахну мачем и спремаше се да зада ударац ономе, који иђаше наиред, ал' наједаред погледа, ужасно крикну, устукну и исиусти мач из руке ... — Вампир ... — шапну — вампир!.. . Пред њим стајаше жив, зажарен од витешкога

заноса, Јанко Заремба . . . онај, чија је љубав отела му Марту, онај, чији се труп, оборен његовом рођеном руком, трзао недавно у крви нред његовим ногама. — Вампир ... — поиављаше војвода, узмичући. — Држ'те га! — крикну Заремба. За тренут ока опколише Маћка и ухватише ,.. Еопоицима му свезаше руке — а он је стајао, ћутао и није се ни бранио. Несвесним, укоченим очима луташе широм, иа наједаред зарика и, с треском, се сруши на земљу, као подсечен дуд... Подигоше га и одведоше скуна са Сенђивојем и Скором; — а над мртвим телом Венијаминовим остаде само млади Јарош, плачући за изгубљеиим оцем...

(Свршиће се)

У К А

ПИЈЕТЛОВАЦ И РАМНИК

■ремда имамо доста народниЈех риЈечи, које зиаче »траве и дрвета«, ипак се нађе још по која нова, а распитивањем улази се у траг и правом значењу њекијех већ наштампанијех ријечи ове врсте. Тако сам ту скора дознао, да се једна биљка у Беочину зове шјетловаи, (по источноме говору »петловац«); а од Беочина до манастира Раковца није, што но веле, преко свијета, па шаљући ми од туда обје врсте овога биљнога рода, нише за њих пречасни господин Спиридон Илшк ово: »Приметити ми је, да се у овдашњој шуми врло мало налази оне небодљиве врсте. Народ прости овде не зна тим биљкама другог имена кромје: црвене бобице.« Ударио сам са гранчицом од пијетловца на доста фрушкогорских ратара, само да дознам какво име његово; али да не би госпође Савете М. Поповића, чекао бих још дуго и на ријеч пијетловац, премда готово и цигли знаде казати, да је гранчица на врху китњаста и да пијетловац твори по шуми читава гумна. Још га боље познадонте по томе, што боде и што има на зеленом листу црвене бобице, докле још снијег прекрива земљу. И тако је пијетловац снизак грм (шиб), који се и об зиму зелени, као н. пр. летепга и шимшир; али оно, што нам се чини да му је лишће, то у науци држе

за гранчице, које су плоснате и налик на лист, а тога ради дадоше им и име филокладије (а и кладодије). А ко је још видио, да из листа истјерају цвјетови? ПТто на сваком грмићу нема онијех бобица, то нас сјећа на конопљике (конопљана стабла) и на врбова стабла, али је опет мало друкчије. Ове филокладије могу имати на врху оштру бодљику, а нађе их се и без ње. Па по њима, а и по томе, што су тупе филокладије повеће и блјеђе, даду се од прве разликовати обје врсте Ки8СИ8-а. Ја бих звао Киаеив аси1еаН18 1ј. бодљивим тшјетловцем, а Еизсие Нуро§1о88иш 1 ј. тупим лијетловцем; тијем не мислим да се одбаци име »црвене бобице«, па ни опа друга, што су доиста потекла из народних уста (у која не прибрајам н. пр. мишји трн, јер ово је очевидно сковано према њемачкоме »Маизе(1 о г п«.) Дрвари или дрвосјечци насијеку по Фрушкој Гори овога пијетловца са бобицама, иа заките њиме своје шешире, а и коње што дрва вуку, па који пут и сватовске коње, Није давно било, да су гранчицама и врачали њешто, јер су их задијевали за кушак *) од собних

*) Кушак је по казивању људи исто што и чел, стежаии,а или петица.