Стражилово

635

нашли за вредно, да посматрају обичног човека, његов живот пун силних нромепа, патње и мука, радости и весеља. Ми данас не можемо себи тако лако протумачити, за што је унраво цео стари и средњи век тако силно занемарио ту врсту слика. Пије довољно само да се наведу разлози, да су у та два века била уметннчко-техничка средства још врло слабо развијена, нити су били познати закони перспективе, иити су им биле познате разноврсне боје, као данас, него томе заностављању тих слика још је много допринело то како су схваћали природу у тим вековима, а и хришћапска наука. Када се нроменули природни назори, онда је и та врста слика почела напредовати. Први је био велики песник Данте, који је у својим делима показао својим савременицима природне лепоте. Оп не само да је верно описао рујну зору са благим поветарцем, који на силној морској пучини ствара лаке сребрне таласиће, него је верно онисао и морску буру са свима њеним страхотама. После њега је опет велики песник Петрарка упозоравао своје савременике на ириродну лепоту. Он се први уснео на високи брег МоМ Уеп(;оих у Авињону и одатле је посматрао природне красоте лепе Италије. До његова доба, кроз цео сгари век, плашили се људи тих величанствених брда, истом он и Данте својим описивањем природе побудили су своје савременике, да посматрају природу и уживају у њеним ненадмашним лепотама. Почетак је учињен у литератури а у петнаестом веку тај се препорођај опажа и у сликарству. Сликари су узели тада за задаћу, да што верније прикажу природу и њене лепоте. Почетком тога века престала је она средњевековна мржња наспрам природе. Природа није више грешна. У својој првој радости, у своме првом одушевљењу за природом, нису знали шта ће пре да нацртају, да ли дрва са лишћем и плодом, да ли зелену ливаду са шарнобојним цвећем, или бисерне росне капљице на нежним зеленим листићима, Прво се у Италији' почела развијати та врста слика, али је Талијани не подигоше ни до какве висине. Њихово сликарство имало је и сувише монументалан карактер. То нам доказују радови једног Микеланџела, Гафајила, Тицијана, Коређа, ђорђона и осталих сликара. Сви ти уметници ретко су сликали праву и чисту истииу, него су за своје радове тражили моменте у светској историји или хришћанској науци; никад нису хтели цртати поједиие моменте из обичног живота, него су цртали вечност. Талијани и Шпањолци никад се нису могли одушевити лепотом својих земаља, као што уживају у

Италији и Шпањолској северни народи, с тога се те врсте слика код тих иарода нису могле ни развити у толикој мери, као у северних иарода: Холанђана и Низоземаца. Први шпањолски ландшафтер у модерном смислу био је генијални сликар Салватор Роза. Он је био први, који је природу онако сликао, као што ју је видео својим рођеним очима. Салватор Роза је ирироду страсно љубио и тежио је, да је нрикаже са свим верно и истинито Он је цртао дивљу, грапдијозну и величанствену природу, коју је около себе видео, али пе можда као какан ласкавац, него који је у сваком њену створу обожава, па била ирирода лепа или ружна. Али управо за њега и нема иишта ружно, јер тамо, где у његовим сликама ирестаје лепота, почиње узвишеност. У својпм сликама он нам је верно приказао дивљу романтику лепе Италије, њене провалије, високе кршне стене, дубоке поноре, силне нећине, густе шуме, лепе водопаде, опале кућице, благе и стрме морске обале, брзе реке, морске луке, горостасне морске лађе иа мирној морској пучини или иа бурном и валовитом мору. Његови ландшафти више су пута страшни, грозни. Кад и кад изгледа нам, као да нас уметник води кроз пустоши Пургаторија, које је страшно приказао велики Данте у свом епу „В1уша СотеЉа". Врло вешто је умео ириказати буру. Његови жбунови, његово дрвеће полеже од силног ветра. У новијању тих грана изражен је неки људски бол. Ире њега нико није могао тако вешто буру приказати као он, али и то не буру са муњом и громом, него буру, која се огледа у силној тами и шуштању лишћа. Салватор Роза и Анибале Караћи били су једини талијански уметници, који су највише радили на тој врсти слика, али и та двојица не могаху је подићи до оних висина, до које је подигоше низоземски уметници. Већ стари низоземски сликари израђивали су врло оригиналне слике те врсте, али се исте нису одликовале таком лепотом као слике од уметника у седамнаестом веку. Њихове слике из сељачког живота, из живота по крчмама, из живота по морским обалама, јесу радови ирве врсте. После ових низоземских уметника још боље усавршише §епге- и ландшафт-слике француски уметници, који поправише боју својих претходника, те тиме се још више. приближише природи и истини. Као год и сликари, тако исто и вајари теже у својим радовима да што верније прикажу природу. Највећи грчки вајари Мирон и Поликлит, који се појавише у цвету грчке уметности, знали су у својим радовима врло верно и вешто да прикажу живот. А то исто хоће и модерни вајари. И њих нај-