Стражилово

628

МРКИ ВУК

ИСТОРИЈСКИ РОМАН АДАМА КРЕХОНЈЕЦКОГЛ ПРБВЕО о пољског РАЈКО (Свршетак)

: з раскошних снова пробуђена, суровом руЈТ ком Борковичевом, Јадвига не могаше да се опрости страха, који овдада њоме после оне страшне ноћи. Ераков и краљевски замак постадоше за њу место најљућих мука; желела је да утече оданде и да се за увек скрије испред људских очију. Чезнула је сада и за Жегањем, а те осећаје не умејаше притајити пред краљем, који је бадава гледао да ју утеши и умири. Јадвига беше сваким дапом мршавија и слабија, а свако вече обузимаше ју тако неодољива бојазан, да је готово силазила с ума. Спопадаше ју језа, кад види туђа лица, а иа сваку галаму падаше у несвест. Краљ, тешко забринут за живот миле љубе а у исти мах и за живот очекивана потомка, науми одвести Јадвигу из Кракова, а то је најпосле могло добро утецати и на узрујано духовннштво. —• Скрићу је — мишљаше — дотле ће свет мало заборавити .. . а она ће оздравити ! Ваља само наћи тако скровито и тихо место, где не би никако врева могла доћи до ушију болесници. И после дуга размишљања изнађе. Два сата хода од места Ченстохове, где се на Јасној Гори дизаше стара дрвена парохијална црква, у песковитој околици, зараслој четинастим шумама, дао је Казимир још пре саградити малу тврђаву. Беше то сутта пустиња. У сред шума песковите равни, а по њима пржине и големо, високо стење најчудноватијих облика, као да га је разбацала дивска рука. Стење се то пружаше у ланцу до велике равнице, на којој је стрчала највиша стена или боље лом; с једне стране беше се устрмио до небеса, засечен као зид, неприступачан — с друге стране пукла у раселинама ждрела, велики ходници, пештере и пећине. Кад је краљ, у лову, заишао једном амо, усхићен видиком те дивље прароде, науми да се окористи природним утврдама тога места и да нодигне замак за обрану на врху тих ломова. Повезаше тада те стене железним шипкама, ископаше опкопе и шанчеве, опасаше зидом, а на врхунцу саградише омален, али леп замак, који изгледаше на тој висини као да досиже до неба са своја три бедема. Еле, чим се Јадвига мало опоравила, Казимир,

видећи да јој је преко потребан мир и непомућена тишина па да може са свим оздравити, превезе ју у ту тврђу, названу Ољштином, по маленоме месту, које се подаље пружаше. Ту је бону жену окружила тишина и глухи мир. Једноличап шум четинастих дрвета успављаваше ју, место Улрикове лутње, којој звуке, од опе поћи, не могаше више да слуша; и ту први пут, од оно доба, бедна Јадвига дође до мира. Отправив на ново посланство у Авињон ради развода с Аделајдом, краљ с немирои очекиваше резултат; видећи ипак, како се .Тадвига сваким даном опоравља, све с већим поуздањем гледаше у будућност. — Ако ми Бог даде сина — мишљаше — све ће се то ублажити. Сав народ биће онда уза ме .. . уз њега ... та то ће бити моја рођена крв... биће унук Владислава Локтка ... наследник Пјаста!... Тешио се још краљ, да ће и иапа најпосле попустити. — Најпонизније сам молио за развод мрскога брака — понављаше сам у себи. — Послана су у Авињон многа и вере достојна еведочанства, да нисам зло мислио, кад сам узимао Јадвигу, да нема никакве саблазни, иего на против, да је од то доба престала свака саблазан, јер сам веран оној, коју милујем . .. Но свему томе могаше да нашкоди глас, што но га Борковиц рашири о двоженству — и из тих веселијих мисли пробуди краља тешка брига, шта је и како је у Великопољској: је ли Борковиц успео да однесе, и у ту сгару пјастовску нокрајину, глас о срамоти Јадвигиној и да баци заметак буне против очекивана наследника? То га је питање пекло као жива ватра. У Кракову беше лакше угушити подигнуту вреву, јер ту окружаваху краља верне и одане слуге; али онде, у Великопољској, где се непрестано дизаху буне под водством Маћковим, шта онде да се учини, па да се стане на пут разглашењу ? Сатрти Борковида, запушити му за увек осветљива уста — смрћу га казнити ! Тако хоћаше краљ, ускипео гневом на дрскога војводу; то захтеваше његов увређени понос и љубав к Јадвизи .. . Али пан Јашко од Мељштипа, размислив иажљиво о свему, световаше, да се умери.