Стражилово

629

— Опроштење и помирење — говораше — боље је него најоштрија пресуда. Нека се Борковиц нокори, нека тргне увреду, нека сам угупш вреву, коју је подигао, па ће то бити најуспешније и код папе ... На то га треба присилити по што по то ... А сувише опггра пресуда, изречена против тако моћна сенатора, свакојако ће се разгласити, па то може само да нашкоди разводу . .. Краљ је слугаао, бунио се још против опроштења, али је признавао, да Јаннсо право вели. Изненадни долазак Коханов пренерази га — али весело лице слугино одмах му поврати ноуздање. — Боркониц — запита — сатрвен?... Ухваћен? — Борба је беснела — одговори Кохан — кад морадох одлазити; али победа беше већ сигурна. Казимир се намршти. Изненерио си их, дакле, пре свршетка рече зловољно. — А но што си дошао? Кохан се осмехпу, новерљиво нриђе Казимиру и шапну: — Довео сам милостивоме господару чиме ће да разбије бригу и да растера самоћу у тој ољштинској пустињи ... Ја нисам створеп за војника ... не могох им помоћи. Речено ми је да идем у Позиањ с том девојком. Ја сам волео да се теби, краљу, вратим... Казимир слушаше, не разумевајући. — С девојком ? — понови. — С каквом девојком ? — С ћерком Винча од Шамотула, коју је Борковиц држао од малена у сужањству, а сада ју Наленчи уграбише... Дивота од девојке! Говорећи то, скочи к вратима, отвори их и уведе Марту. ћерка Винчева уђе смело. Дневна светлост падаше управо на њено лице и стас и показиваше зачуђеним очима краљевим дивну јој лепоту у свој слави. Беше бледа, а у очима јој се огледаше сета. Тако журно путовање, као бегство, после толикога узрујавања, напрасан растанак с оним, кога јој је срце замиловало целим, ничим неспутаним осећањем; тешка брига за живот његов у тој борби, којој је вадела само иочетак, — све јој то испуњаваше душу неописаним осећањем, које буђаше давнашње слутње и црне мисли . .. Та ето срећа, коју осети за час, утече од ње као од уклете... еле клетва, која тишташе главу ћерке издајникове, није јемачно скинута, кад ју мораде оставити витез Јанко, кад ју доведоше краљу, о коме јој говораше Кохан, да има велику моћ, да може наградити али и казнити, миловати али и осудити... Нема ју за што наградити и миловати.. . еле, ваљда ће ју казнити и осудити за очино издајство! ...

Ипак без страха гледаше у лице краљево, не обарајући главе, спремна на све. Засветлише се очи Казимиру, кад виде тако лепу девојку ... Кохан доиста није лагао, кад је говорио о дивоти! Краљ журно приђе Марти и ухвати ју за руку. — Ко си ти? —• запита умиљато. Она мало ником пониче, дирнута благим брујањем тога гласа. — Ја сам — одговори тихо — ћерка онога Винча, коме је име проклето због издаје ... Казните ме, господару, за њу ... јер сам ја његова крв!. , . Само се смилујте оној, која ми је била мајка, дадиљи мојој, Агати . .! Говорећи то, сагибаше се још ниже, готово до колена краљевих. •— Чека она — заврши Марта — чека у велику страху од онога часа, кад је утекла скупа са мном из кожмињскога замка.,. Не чините јој, краљу, кривде! Казимир, зачуђен том необичном простотом речи и држања Мартина, подиже ју, пригрли руком и с великом добротом гледаше у бледо јој, од узрујаности уздрхтало лице. Стаде ју запиткивати и слушаше одговоре, дивећи се њиховој садржини, из које јасно избијаше невиност тога створења, које беше од малена засужњено у зидинама кожмињскога замка. А кад виде Кохан, како се краљ живо занима, друкчије је то себи тумачио, и радовао се у себи својој мисли. — Сад ће пропасти Јадвига — шапну — а ја ћу се ради те Марте дочепати на ново милости. Примаче се полако краљу и, уграбив згодну прилику, зуцну нешто, па погледа Казимира с онаким изразом, као негда, кад је извршивао љубавне наредбе... Погледа га и осмехну се... Краљ грозно смрси обрве. Разумеде он смерове слугине и ражљути се на њих пред том Мартом, којој се чело, окружено јасном косом, зрачило неокаљаном чистоћом мисли, а уста, с простотом девичанске душе, исповедаху све своје осећаје... Гневно маче руком и показујући на врата: — На поље! — крикну Кохану. — За увек на поље! А кад виде, да се Марта стресла на звук грознога гласа, ухвати ју за руку и рече благо: — Ходи, јадно дете, ходи краљици !... Кохан се, од страха, забатрга до зида и потуљен, погурен изиде из собе, знајући, да му је ту за увек изгубљено значење и место... После неколико дана беше на ољштињском зам-