Стражилово

643

Са суложником Егистом. Одрубише му главу секиром, К'о што оборе храст дрвосече. И нико други сем мене Не жали тебе, оче мој, Који си тако жалосио И грозно живот свршио! Ал! та ја никад не могу Стишати тугу пи зкалост, Докле год гледам очима ГТресјајне зраке звездане И светлост оваког даиа. К'о славуј над празним гнездом, Тако ја овде пред двором Горко и тешко наричем: „0, кућо Ада и Персефоне, „0, Јермо, сине подземног света, „0 и ти силна богињо клетве, „0, Ериније, боговске кћери, „Које видите и оне, који „У ад одоше противу иравде, „II оне, који преваром злобном „Скрхаше силу и закон брачни, „Дођите амо, помозите ми, „Осветите ми оца мојега, „Ношаљите ми брата мојега, „Сама с' не могу више држати, „Претешке туге терет претеже." ТРЕћА ПОЈАВА Долази у томе хор из града и намешта се ХОРСКА ПЕСМА Прва строфа Хор 0, Електро, ћерко, ћерко Најгоре жене на свету, Што вазда венеш у тузи За оцем Агамемноном, Који је давно погино Крвничком руком, лукавством Безбожне твоје матере; Богови нека сваког убију, Ко год учини така недела, Ако то само правда захтева! Електра 0, племенитих отаца кћери! Би сте ми утеха у мојој тузи. Знам ја то добро и признајем вам; Лл опет не могу никад престати Јаднога оца свога жалити; Него, о кћери љубазна срца,

Оставите ме да 'вако јадам, Ах, ја вас преклињем лепо! П р в а антистрофа Хор Али ти ие ћеш никако Иодићи оца ш ада, Тог опћег нашег језера, Ни јадом нити молбама! Већ само тако узалуд Безмерном тугом пропадаш, Јади ти срце прождиру, То тузи богме лек неје. За што се тако предајеш болу ? Електра Луд је ко заборави кад На бедно умрле родитеље; Моме се срцу допада Плашљива итица Дивова, Што вазда тужи и јада За Итијем, за Итијем; Па и ти, Нијобо, патницо, Ти си ми права богиња, Јер рониш сузе вечите, Ах, јао, у гробу каменом! Д р у г а с т р о ф а Хор Та немаш, сетро, само ти Пајвећу тугу па свету, Којој се више одајеш, Него сви други у двору, Рођени твоји по крви; Ето ти сестре још живе: Ифијанаса и Хрисотемита, И брата ено, где тајно У тузи младост проводи, Срећан, што ће га једном опет Микенска славна земља примити К'о сина свога племенитога Ореста, у ову земљу кад дође С Дивовом вољом и благословом. Електра Та њега вазда и чекам, Те јадна сама самохрана Без престанка сузе роиим И туга ме јадна мори; Ал' он је заборавио Што му рекох и учиних. Увек ми до сад о њему Само глас лажан долази. Он вазда тежи овамо, Лл опет не ће да дође. *