Стражилово

645

УМгШтшћ&Ј Р е иеколико година што бејасмо саста^ЂТвили друштво, тога мајка не роди вигае! Ту ја, ту млади ђакон Ива, ту вечито сањиви поштар Млађа, ту разговорни учитељ Паја, ту појетични професор ботанике Тригаа, ту кратковиди адвокат Сима, ту трбугаасти телеграфиста Јоца, ту туробни казначеј окружног начелства Ика. Разуме се, сви са својим домаћицама. Еад и кад нам долажаше са својом супругом и модроноси пегаачки поручик Станко, али је то већ ређе бивало. И опет кажем: таквога другатва вигае нема лако! Састапемо се ма код кога од пас, а обично је бивало или код појетичног Трише, или код туробног Ике, па тако пријатно вроведемо до пеко доба ноћи. Зими се остане и до два, и до три но по ноћи, а кашто и до зоре. Дуге зимње ноћи, па шта би грешни човек у постељи! ГТреврће се јадник по њој као ћутук и самртне га муке спопадну, док се једва смилује Морфеј да га прими у своја чаробна недра. Па баш и кад то буде, често пута навале па човека и такве беде, да се чисто ратосиља и што је заспао. Реците по души, зар се једном уснило чак и то, да на глави носи и императорску круну, па му из јутра чисто криво кад се иробуди, те на силу Бога склапа и стиска очи ионово ? А овако смо се без свега тога пролазили, и, чини ми се, никад не ћу заборавити пријатне тренутке, проведене у кругу побројаних пријатеља. Ту је обично и туцаних ораја, и печених кестења, и питка српског вина, и каве, и смокава. Разговарамо се, причамо, гаалимо се, смејемо сс, играмо прстена, фоте. Госпођа Станка, супруга кратконогог Симе, вита и умиљата женица, често је пута, на опгату молбу, играла некакву заношљиву пољску игру »соло«, правећи при том врло пикантне покрете. У колико се сећам, утисак тога пије био код свију подједнак, јер сам слушао једном, да су наше жене, у одсуству госпође Станке, доста пакосно разговарале о њеним аловим чарапама. Кад смо код казначеја, он онда обично игра шаха с поштаром, али се не сећам да су икад свршили партију. Поштар перијодично дрема, а казначеј се нешто задуби у своје домаће и званичне мисли, а нешто опет није рад да погатару украти то мало задовољство у својој

„ДИЈАМАНТ" кући, па тако обоје куњају поред табле са углављеним главама ме^у дланове. Гледамо ми са стране у њихов јадни гаах, па да се покидамо од смеја. Војске им, да се тако изразим, сгоје спремне за борбу: пијони стрепе, јер ће први искусити невољу ратног живота; топови зијају, спремни да бригау као снопље јадне иијоне, лауфере и коње; лауфери су готови па косе излете, кожа им се јежи, јер знају да коњи бране краљеве; краљице сикћу једна на другу, а краљеви већ увели у танке ните као и играчи . . . Један пут су, тако ћутећи, и заспали и тим произвели неописан смеј. Кад смо пак код појетичпог ботапичара Тригае, он обично забавља своје госте, причајући им, где је гата видео у ботанизирању. Причао је врло живо и фантастично, ама све до крајњих ситница, не устручавајући се, разуме се као у своме другатву, да кагато избаци и по коју замаганију реч. Душе ваља, мало је муцао, али је ипак био врло пријатан. Тако нам је једном причао нешто, са чега су нам се, јемачно из велике радозналости, очи мало више засветлеле. Ако се не варам, предмет причања беше некаква сеоска лепојка, која је случајно бродила по надтплој реци, а Триша је посматрао из зеленог гаумарка. »А, то мени писи причао, враж,е потуљени!« — приметила је том приликом, пола у гаали нола у збиљи, његова госпа Катинка. Сви смо се насмејали а и Тригаа с нама. Другом нриликом, сећам се, причао нам је, како су га на »гаироком пољу без трна и грма« напали некакви жестоки чобански пси; како се с њима носио и борио, само са амрелом у руци, док се није одбранио и спасао, па то отегао на пшроко и дугачко, да је већ прилично почело подсећати на Илијаду. Једног вечера опет спремаше се да нам исприча негато врло занимљиво, бар како сам рече, али му ми томе стадосмо на пут. Ја сам предложио, да то напигае, будући уверен, да ће куд и камо боље написати него испричати; остали прихватише мој предлог, те иајзад и он пристаде. Мислим да није прошло ни десетак дана. а једног вечера, баш кад смо били код кратконогог Симе, домаћин пам је читао ишчекивану причу. Сви смо били задивљеии, занесепи, те у Триши поздрависмо новог српског припове-