Стражилово

670

сравнити са Коротовим ландшафтима или „Душу свемира" у „Животу и смрти" са Бетовенском музиком. У другу групу лирике Врхлицкога могле би се убројати различне песме мешовита карактера, у којима се находе уз многобројне поједине одсеке чисто лирске природе још и олакше, свакако такођер уметничке, но не тако инстинктивно творилачке ирибелешке о животу и рефлектујући реторске песничке форме, које не продиру тако дубоко у биће ствари. Ако подстицај није био доста јак, да потресе сав душевни живот песников, утецао је само на његову уметничку подобност, његову фантазију, његов колористички и музикални дар, његову виртуозност у облику, те су тако постале песме од високе уметничке вредности, које ипак немају тако општу, непромењљиву важност, као оне прве. Тај процес стварања најчешће се морао десити код оних песама, којима је излазна тачка била рефлексија а сврха решење ма којег философског или социјалног ироблема. Кад сам — вели Пшезмицки — песмама прве категорије надео од Виктора Ига позајмљено име „Мемоари једне душе", морала би се та збирка мешовитих песама сравнити са каквом великом бележницом, у коју су записани свакојаки утисци, душевни и илотски, дубљи и лакши, утисци осећаја и утисци мисли. „Година на југу" и „У завичају" садрже утецаје путовања по Италији и Чешкој; „Што живот даде" јесу реминисценције из Италије и Париза. „Разне образине" јесу утисци из Холандије и Северне Немачке. Даље наилазимо на песме, које свој постапак имају да захвале нарочито уметничким утисцима. Тако у „Разним образинама" одељци: „Прегршт камеја", „Играчке студије", „Генији". Кола: „Утисци и расположаји" и „Сонети усамљеникови" како по облику тако и по садржају јесу једнаједииа велика химна уметности. Утисака свакога дана из природе, која окружава песника, из нриватног и јавног живота од године 1872 до године 1882 налазимо у колу „Што живот даде" — од године 1883 до године 1887 у рондима „Златни прах" — од 1879 до 1889 у „Шареним лептирима" у „Ноћима и данима", најпосле од године 1890 до године 1892 у „Чкаљима са Парнаса". Поједине догађаје, као зидање и пожар народнога чешког позоришта, смрт певачице Клементине Калашове налазимо у „Пантеону" у колу: „Е тоЉ" и у „Сонетима" а тако исто и у „Гласовима у пустињи".

У пајвише песама те категорије изгледа нам Врхлицки као мајстор у ландшафт-слици и то исто тако као колориста и као сликар расположаја. У неким делима изненађује читаоца недостижна виртуозност у облику, проналазак нових ритама. Коло „Е тог(;а" и неки одсеци из „Чкаљева са Парнаса" одликују се оном дубоком концентрованом лириком, пуном мистичних перспектива, на које је упозореио већ у пређашњој категорији код збирке „Живот и смрт". Трећа категорија лирике Врхлицкога нај јасније се приказује. Песник ју је наиме сам оделио. Песме, које спадају амо, лирско-епска: „Дух и свет" и лирске: „Сфинга", „Танталов наследник" и „Зборник једнога савременика" сачињавају, по белешци на крају последње свеске са трима свескама епских песама: „Перспективама", „Одломцима једне епопеје" и „Фрескама и гобелинима" завршену појетску целину. Песник, занесен тежњом за синтезом, која је својствена сваком генијалном духу, можда и подстакнут гигантичним узором „Легенде векова" од Виктора Ига, латио се још једаред појетскога предузећа, које је пре њега већ многим дусима лоше пошло за руком, хтео је да напише епопеју човечанства, нешто — као што је и сам опазио у анализи „Легенде векова" — немогуће, „јер епос може човек писати само о свршеним, довршеним догађајима а човечанство је до данас само одломак". Под утиском на жалост плитких, емпиричних теорија позитивизма и еволуцијонизма постаде прво коло те групе: „Дух и свет". То беше хучна фанфара весеља, одјек великога поверења, које је људима неко време могла да улива материјалистична знаност, која се осилила на развалинама метафизике а познаје само чулни свет — поверење наиме у то: да је све јасно и просто, да ће за кратко време пасти сви застори, да ће све тајне бити откривене, све природне силе покорене, и да је то срећа за човека! Али то поверење пре времена угибе, решење проблема иозитивном мишљу остаде у питању, материјалистично се знање учини недовољно, емгшричносоцијалне утопије варљиве, немилосна сфинга на ново промоли своје страшно лице. За оптимистичком ерупцијом у „Духу и свету" видимо песника како се очајно брани од песимизма и како се онда у „Наследству Танталову" и у „Зборнику савременикову", признајући фатализам судбине, подаје ресигнацији. И ту нам сад долазе три последице тој промени у песникову погледу на свет. ће се)