Стражилово

686

Између еиевова од средњовековна градива нарочито ваља истаћи створове, који су назидани на домаћим мотивима: прво коло мита (нарочито легенда о светом Прокопију), за тим збирка „Идилских балада", која опева народне устанке и бојеве у Чешкој. Ове допиру да богме до половине осамнаестога века, но кад се човек сети, да је у просгога народа средњи век до тога времеиа — услед опште тмине — трајао, то се могу убројати у ту категорију. Што је Врхлидки у те две збирке и у многобројним одсецима створио, само би већ довољно било, све да осим тога и није писао ништа друго, да га начини једним од највећих надијоналних чешких песника. Садагањост је најслабије заступљена а није ни чудо, јер она није згодна за епику у сликовима. Најзнатније слике тога времена не треба тражити у епској песми, него у лирској, где их је песник разбацао зацело не без смера и сврхе. Двеидиле: „Из Шумаве" и „Апенинска" тек се мало издижу над иивб Франсоаса Копеја. Цшезмицки описује за тим гигантску црту, која одликује „Нерспективе", „Одломке епопеје", „Фреске и Гобелине" и коју он упоређује са колосалним фрескама Андреје Оркање („Тријумф смрти") и Микеланџела ; за тим душевну екстазу, чулност, дубоки осећај и здрави хумор у „Новим епским појематима", концентрацију осећаја и карактеристику у „Старим скаскама" и „Идилским баладама"- Свих тих шест књига јесу у галерији еиских слика Јарослава Врхлицкога дворнице, у којима су најскупоценија ремекдела. Нарочиту пажњу заслужују лирско-епски одсеци у „Твардовском" (ђачка љубав, Дона Лукреција и др.) а и у „Хиларијону" (лирски одсек: „Труле душе", „Змај и Венерина освета", „Сватови Пиритоја и Хиподамије".) Проза Врхлицкога („Ироничне и септимеиталне ирииоветке", „Шарени црепи", „Нови гаарени дрепи" и две новеле у колу „Година дана на југу") приближује се скроз његову везаном слогу и дала би се наћи у њој сва пододељења епике а и чисте и рефлективне, описне и сатирске лирике. Тек у „Новим гаареним црепима" допунио је песник своје описивање посматрањем чулних и психолошких догађаја, но није при том ни нијмање престао еликати и бринути се за лепоту и у прози, а умео је хвала нека је самосвојноме му дару — исто тако да избегне сувопарно каталогизовање чулних појава

и психичних стања, те достиже синтезу, коју ћемо ретко наћи у новелиста, који примењују натуралистичку или психологаку доктрину. 0 драмским делима Врхлицкога изражава се Пшезмицки са жаљењем, што су прераћена, да би одговорила захтевима сценским. Да Врхлицки са свим својим бићем за чистом појезијом тежи и у драми, то показује већ број тема, које се никако пису равнале по жељама публике, која тражи лаке забаве, него су племенитошћу свога лепог садржаја обузеле песникову душу. Већину тема дао је Врхлицком стари свет, који је њему тако мио. А и отаџбинској повесници и друштву посветио је несник пет драмских дела. Међу трагедијама на највигаем је месту „Бгаћонт-а", међу шаљивим играма „Рабијева мудрост". Студије Врхлицкога на нољу критике, из историје књижевности, како чешке тако и опште светске књижевности, напуниле би читаву свеску. Он сам дао је свом народу у преводу и критичком расветљивању туђих дела толико, колико читав нараштај пре њега није створио. У њега је редак дар да уме да осети туђе лепоте и да их изнесе како у критичким есејима тако у препевима, и то му даје изузетан положај као критичару, кога човек не може пресудити мерилом знанствене методе и знанствених принципа. * * * Врхлицки је данас па врхунцу своје славе, ма да се још није попео на врхунац снога развитка У данашње време, које бага не бегепише бог зна како појезију, може рећи да је срећан, гато је јотп за живота видео плод свога рада, гато је чуо, како лагано они некад тако чести, ма и управо смегани прекори, које дигогае па њега: да је космополита, да му нојезија није модерна и т. д, умукогае те се сви гласови сложигае све већма у унисон клик дивљења и погатовања. Његова творилачка снага престала је већ бити искључива својина Чеха. Проф Алберт увео је Врхлицкога у Немачку, Врандес је у Данској писао о њему а не ће проћи много времена иа ће у слави ући и у Француску. Све то доводи све ближе и онај час, који једва чека сваки песник, а то је час, кад се дубље критичке студије почну машати за благо у ризниди његових творевина, док најзад цео дух његових дела, као по сунце из лазура небеснога свода, у пуној светлости не засија.