Стражилово

ш

Зар неје то луд и зао отац? Ја тако мислим, ма да ти не; А и она би, што је умрла, Да нроговори, исто то рекла. Но ја се опет ништа не кајем Због оног, што се до сада збило; А ако мислиш, да зло говорим, Истину познај, п' онда ме кори ! Електра Лош ћеш сад рећи. да сам ја прва Вређпла тебе, п' онда ти мене: Но допусти ми. да право кажем 0 мртвом оцу и сестри својој! Клитемнестра Г1а допуштам ти. Да с' увек тако Заподевала разговор са мном, Не бих те никад грдно карала. Електра ГСанаћу дакле. Признајеш да си Убила оца. Да грозне речи ! Било то с правом или не било, Ја ћу ти рећи, да неси с правом Убила, већ те наговорио Зликовац, с којим проводиш век сад. А Артемиду, богињу лова, Запитај за што неје послала У Аулиду силне ветрове? Ја ћу ти рећи, јер не приличи Богињу за то питати сада. Мој отац једном, к'о што сам чула, Весео беше у лугу њену, Па испред ногу поплашио је Неког шареног рогатог јелена, Убио га је и радово се, Па у тој шали нешто је реко. То би неправо Летиној кћери, Те Ахејцима ие даде даље, Док иеје отац за опог звера Једнако вредну принео жртву: 1'ођену своју кћерку из двора; Тако је она ностала жртвом. Другог спасења војсци не беше, Пошла у Троју ил' кући натраг. Много се томе он противио, И тек присиљен јеДва је присто, г 1 'е ћерку своју на жртву дао, А не за љубав Менелајеву. Па да је по твојим речма и хтео Ономе љубав ту учинити, Зар баш од твоје мораде руке За то умрети? По каквом праву ? Пази да људима таково нраво

Не делиш, јер ћеш и себи сама Нанети зло, па ћеш се кајати. Та кад би хтели убиство убиством Светити, ти би умрла прва, Кад би се само ишло на правду. Али се чувај лажне извине. Но ако хоћеш, каж,и ми само. Што чиниш тако ужасна дела: Суложница си томе убици, С киме си мога оца убшга, И сада с њиме и децу рађаш, А нраву своју децу рођену, Од законитог брака, одбијаш. Како бих могла то похвалити?! Ил' ти је и то отштета за кћер?! Гадно је тако што и казати. Неје ни лепо због кћери да се Удаш за тога душмана љутог. Ал' опомена теби не вреди Јер ти већ свугде и на сва уста Говориш, да те ми као матер Ружимо. А ти, к'о што ја мислим. Више си тиранка за нас нег' мати. Доказ је томе мој бедни живот, Јер ја од тебе и мужа твога Подносим вазда грдне невоље; А брат ми Орест на другој страни, С муком истргнут из твојих руку, И сам се пати мучним животом. Па миого си ме пута кривила, Да њега теби за осветника Ја храним тамо у туђој земљи. Заиста, само кад бих то могла, Учинила бих, то знај зацело. Не марим, кажи ето скем свету, Како год хоћеш, оговори ме, Ил' да сам рђава или брбљава, Ил' да сам огрезла у бестидиости. Ако сам така зла починила, Ни мало не ћу род твој каљати. Хор Видим је гневну. А да л' Електра Имаде право, ова пе хаје. Кл итемнестра, А што да хајем за њу, која ме К'о своју матер толико хули. Па још у томе веку? Зар мислиш Да не би без срама свашта учинила? Електра Да ме је од тога срамота, знај, Ма да ти мислиш, да неје; Увиђам да то, што сада чиним, *