Стражилово

692

Електра У двору; то мати једва дочека. Хрисотемита Ох, мене бедне! Чији је онда Опу на гробу иосмртни припос? Електра Можда је ко год за спомен то Покојном Оресту метуо тамо. Хрисотемита 0, мене јадне! Радосна дођох Да ти донесем леселе гласе, И не слутећи невољу грозну Од првих јада налазим горе. Електра Тако ј' то. Него ако си рада Садатњу патњу, моћеш отклонит'. Хрисотемита Зар могу икад подићи мртве? Електра То не, већ несам тако безумна. Хрисотемита У чему желиш да ти помогнем? Електра Да чинипг само по мом савету. Хрисотемита Ако што могу, пристаћу на све. Електра Без муке видиш да добра нема. Хрисотемита Видим. Што могу, све ћу чинити. Електра Саслушај дакле, шта намеравам. Видиш од својих да не можемо Више никакве чекат' помоћи, Проклети Ад нам све је узео, Ми самохрани двоје остасмо. Док год сам за свог рођеног брата Слушала, да је још у животу, Надах се, да ће осветит' оца. А сад, кад њега више ту нема, У теби, сестро, помоћ изгледам, Да хитро са мном без оклевања Убијеш Егиста, клетог убицу. Не ћу да тајим то теби више. На што ћеш више мирно чекати ? Од куда наде на добро још? Ту мораш јадна целога века Без очевине горко тужити И неудата старост чекати. А удаји се надати немој, Јер Егист неје тако тсратковид, Да даде да се умножи лоза

Моја и твоја, јер му отуда Извесна пропаст грози самртна. Него ако ћеш мене слушати, Најпре замоли оца и брата На гробу, да ти опросте грехе И да одобре праведно дело. Онда ћеш, к'о што си слободпа била, Бити и даље увек слободна, Па ћеш и мужа достојна стећи. Та сваки воли, што је честито. А какову ћеш тек славу стећи Себи и мени, кад ме послушаш?! Тгоји грађанин ил' који странац, Када нас види, не ће похвалит': „Видите те две рођене сестре, „ПГго избавише очински дом, „Не жалећ' ни мало свога живота, „Већ кидисаше љутом душману, „Који се својом срећом размећо. „Њих треба љубити и поштовати, „На светковипама и зборовима „Ваља им хвалити срце и храброст." То ће нам сваки од смртних рећи, Па ће нам слава вечна остати И за живота и после смрти. Него, о сестро, послушај мене, Помози оцу, пожали брата, Избави од зла мене и себе, Увиди да је срамота срамно Живети људма висока рода. Хор Ту треба да је опрезан сваки: И ко говори и који слуша. Хрисотемита Ире него што је то проговорила, Да је мислила, као што треба, Чувала би се такових речи. Шта мислиш, кад се тако оружаш Смелошћу таком и мене зовеш У помоћ?! Зар ти не видиш, јадна, Да си к'о женска много слабија Од противника наших у двору? А сад и бог им даје добру срећу, А нас оставља несрејие 'вако; Ко ће од горке утећи судбе, Који би хтео Егиста смаћи? Пази да наша рђава дела Не створе нама још већих зала, Ако ко чује те наше речи. Ништа нам онда не ће помоћи, Иоред све славе и доброг гласа Морамо онет срамно умрети.