Стражилово

послужи читаоцу да песника упозна и оцени, — као да се на тај начин не може о песнику рећи све, што би се о њему хтело рећи, само ако се буде умело згодпо пробрати из његових песама оно, чиме ће се то потврдити, — као што се о томе може уверити врло лако свак, ко би то хтео на доколици покушати«. Ово је одиста најбоља дефиниција за субјективну критику, и ми је морамо у толико пре безусловно примити, што је г. Недић до ње дошао — рођеним искуством. При писању сваке критике, критичар тре ба да има на уму неке »опште норме«, (о којима и г. Недић говори), али у округу тих норама критичар је потпуно слободан, и ту може и сме бити субјективан. Те је »опште норме« превидео Анатол Франс, када је тврдио, да је свака критика субјеЕ1тивна и од критичара тражио да има само укуса. И ја допуштам, да критичар мора бити субјективан, али се та субјективност мора кретати у оквиру извеспих општих норама, и онда кажемо, да имамо пред собом објективну критшеу. Но чим се писац не држи тих норама било у опште, било да их се не држи консеквентно, онда даје израза своме субјективноме мишљењу , које је спутао у окове свега онога, чега је ради дошао до онаког мишљења. Ето, то је субјективна критика, (ако се у опште и може и сме назвати критиком). Ми не поричемо да оваке субјективне критике нема и у нас, (и то баш међу критичарима наше новије лирике), али тек нико ие ће тврдити, (Насга!

да и Светислав Вуловић спада у ту категорију критичара?! 0 трећој врсги критике, о тако званој реалној, не ћемо говорити, не толико за то, што је та критика по уверавању г. дра Недића изумрла, (а нема изгледа да ће се повампирити), колико за то, што је о тој критичарској школи, којој је, као и Вуловићу, извор опет на страни, (на име Чернишевски) писано већ у »Летопису Матице Српске«. По томе је, дакле, г. Недић отпочео низ студија чланком, у коме је хтео да покаже, како ни једна досадања критичарска школа у нас не ваља; он је, дакле, отпочео носао побијајући вредност досадањој критици наше новије лирике, а овамо се одмах иа 2 страни свога дела хвали, како »није од оних, којима је, када огпочињу какав посао, прво да иобију вредност и цену ономе, што су други пре њих урадили«. Г. Недић је осим тога био и несретан кум српским критичарским таборима; но је много већа невоља његова непотпуност у томе, а то је опет природна последица његове — тако да назовемо — силом-класификације. Ми бисмо на пр. ради били чути, у коју категорију рачуна г. Недић дра Милана Савића, у коју Марка Цара? И кога све рачуна у шаблонске, најпримитивније критичаре. које зове »матичиним« критичарима? А које опет у ред »природних« критичара, али онако »природних«, као што их је г. Вуловић несретно крстио. Бранислав Стапојеви!* гће се)

БРАНИЧ СРПСКОГА ЈЕЗИКА

1.) У коментару „Горскога Вијенца" од дра Милана Решетара стоји на стр. 56: „Из црковнога је језика по свој прилици и облик христјански 2602." Госп. Решетар назива црквенословенски језик црковним. а ја мислим да ријеч црковни није добра, јер њено обличје није потпуно српско. Стога боље би било употребљавати ријеч црквени мјесто црковни. Истина у Вукову рјечнику долази: „цркбвпи, на, нб (у Ц. г.) У1с1е црквени: И црковне кубе у висину —", истина долази та ријеч и у академијском рјечнику, гдје се за њу налазе потврде из народних пјесама и из приповиједака Љубишиних, али ја при свем том мислим да ту ријеч црковпи треба данас замјенити речју црквени. Та ријеч црковни

није чистога обличја српскога и она је ушла у српски језик из цркве из старијих времена. Ми Срби имамо данас доста ријечи архаистичкога обличја, које су нам још од старине из цркве ушле у наш језик. Многе дакле такове ријечи жиЕе данас у језику и оне имају право грађанства особито кад нема других ријечи бољих, српскијих по обличју, које би живјеле уз њих. Такове су ријечи: вискресеније, ваведеније и т. д. Али кад има поред какве оваке архаистичке ријечи и ријеч чистога обличја српскога, онда ваља ову другу ријеч употребљавати, а ону прву архаистичкога обличја ваља изоставити, не употребљавати. Гијеч црковпи поред ријечи црквени не смије се употребљавати у књижевном, срп-