Стражилово

ло би се на уму, да је ово песма једнога шеснаестогодишњега младића. Ако се хтело да пише о баладама Лазиним, и на основу само три баладе да изрекне мишљење о баладама у опште, онда је требало другу баладу изабрати, а не првенче. Ово и сувише баца светлост на тенденциозност критиковања г. Недића, ово и сувише доказује, да је он прво сгворио мишљење, па тек онда пабирчио и тражио цитате, да своме субјективноме мишљењу даде колико-толико тип објективности. Можда ће г. Недић на ово приметити, да га се ие тиче, је-ли ова песма првенче, или није; факт је, да је штампана у збирци песама Костићевих, и то је доста.*) На ово би се баш дале применити речи Емануела Гајбела, које је рекао својим критичарима, који су почели да по сижеу његових иесама из младости оцењивају целу иоезију песникову: »Мап к1ор& пптег сНе Ноаеп, сНе 1сћ гш!; 14 Јаћгеп (:ги»'«, па тако и г. Недић, који не ће да зна, да је Лаза Костић у збирци изнео развитак поезије своје, и да му ова песма при свем томе није слаба ни по садржини, ни по форми. Баш сам недавно слушао, да у парискоме »лувру« има прва слика славнога сли кара француског МШе1>а. То управо и није слика, већ неки миш-маш од боја, но она тамо стоји баш да престави развитак МШећове сликарске вештине, и ни једноме критичару не ће пасти на ум, да но тој слици оцењује МШећ-а. Г. Недић је свакако већ у лринципу погрешио, што је узео баш првенче Лазино, да по њему (и по две доцније песме) оцењује читаву баладску поезију. Једино је срећа, што ни то тенденциозно изабрано првенче не даје за ираво тврђењу г. Недића. Изволите нрочитати само цитате, које је г. Недић навео, па ћете видети, како је лако испевана балада и колико вреди с гледишта обли ка. Изволите прочитати и сиже, као што га је г. Недић извео, па ћете видети, како је лепа, пуна праве песничке идеје прва балада Лазина. Но г. Недић хоће да покаже, како је неприродна, па се пита: »откуда да се стогодишњи старац на један пут тако живо сети младости и да га та успомена тако силно потресе?« Када г. Недић пита, да му одговоримо. У нашој поезији има још једна слична песма, а то је Зма-

*) А овммо вели г. Недић на 6,9 стр.: „ неправедно би било при оцени песника узимати у оцену и оваке производе његове" (т. ј. кад се песник већ „испевао"). Зар се ове речи не даду применити и на првенчад?!

јева песма »На Бадњи-дан«. Бака се једна сетила ца Бадње-вече младости, то је потресе и умре. И овде је говор о једноме стогодишњем старцу. Био је весео, сетио се младости, уз то је — а то много значи — мало и нио; треба-ли онда много стогодишњем старцу до смрти? Ми смо питали за мишљење новосадске лекаре (и то Несрбе, који ни не знају о чему је реч), и сви су констатовали, да је то и могуће и нриродн ч Ми држимо, да је и исихолог Недић уверен, да је то и могуће и природно, али критичар (и то сиецијално критичар Лазе Костића) Недић не ће да је уверен. За што? Лако је погодити . . . Долази »Минадир«. Г. Недић му замера само двоје, и то: пгго у несми долазе три смртна случаја. Наравио, не пита, шта је узрок томе, да би могао оценити природност факта и лепоту песничке идеје, нити се осврће, да има и драмских дела (као на пример Толстојева »Сила мрака«), где, тако рећи, само шагггало остане жив. — Друга је замерка бталност рефрена: »од Индуса па до Нила«. Но пре свега треба да смо на чисто: шта мисли г. Недић под том речју »банално« ? Мисли ли, да је то нешто много употребљавано, или нешто понављано ? Ако мисли оно прво, Лаза Костић тек не може бити крив за то, што се та фраза, коју је он створио, много употребљава! А ако је крив, онда је и ђура Јакшић крив за још баналнију фразу: »у свету, брале, нема љубави«, коју и сам г. Недић употребљава и уздиже (стр. 54 и 55). Ако пак г. Недић под оним »банална« мисли понављање рефрена, тек је онда несретан, јер баш то понављање припомаже особитом ефекту једне исте асонанције у 2 и 4 стиху сваке строфе. То је, без сумње, врхунац сликовне уметности. Међу тим га молимо, да отвори 185 стр. своје књиге, где код Јове Илића хвали »нарочито сретно понављање стихова.« Дакле код Јове »сретио понављање стихова«, а код Лазе »баналност«! И то мора да је »нешто«, што г. Недића »буни, а »не уме одређено да каже, шта је«. Наравно, нешто се тек мора замерити (па ма и неосновано). А то јаспо сведоче ове речи: »о овој балади Костићевој, ја управо не знам шта да речем . . . има мечега што ме буни . . . можда је то банални рефрен њеи . . . можда је то и у чему другом, тек нешто ми смета, и ја само могу жалити, што је песник покварио ову своју најлетшу