Стражилово

баладу« (мало час је била понајлетиа). Ове речи, у којима се јасио огледа силом тражење замерака, и сувшпе бадају светлост на објективност критиковања г. Недића. Остаје још »Самсон и Далила«. Овде је г. Недић већ нашао шта да замера. Ом замера и наслову, и одсуству сваке идеје, и иогрешности појединих епизода, и облику. Г. Недић вели на име, да не ваља Далила, већ треба Далида, јер тако стоји у Даничићеву иреводу, а »библијски је језик светиња«. То и ми признајемо, и нарочито наглашавамо, да су имена у оригипалу (а не преводу) библије одиста светиња, а у оригиналу стоји — Далида, дакле онако, као што стоји у Лазиној песми. У осталоме има још једна књига у српској књижевности, где се каже Далила, а то је »ђурађ Бранковић« (II књ. 78 стр.), коју је нанисао Чедомил> Мијатовић, а коректуру водио ђока Поповић-Даничар. Дакле имамо још два компетентна књижевника, који пишу као и Лаза. Међутим све ако је Чеда и погрешио, не би ту погрешку Поповић превидео. Шта је садржај Костићеве песме? Костур јој је легенда старо-јеврејска, а Лаза је у тој песми први изнео природне, физијолошко-психолошке мотиве слабости Самсонове и довео његово ропство у нриродну везу с ошишаном ко сом. А и сам г. Недић признаје (на стр. 152), да је Лаза Костић додао, како је Самсон убио мужа Далилина, даље јуиаштво њено и љубав Далилину према Самсону. Сад када се на једну легенду, којој ни сам г. Недић не одриче идеје, самостално додаду сви ови моменти, сме-ли критичар рећи, да у њој иема идеје, а да не дође у контрадикцију са самим собом?! Али ту субјективност г. Недића ништа не карактерише, као —- и опет силом-тражење замерака. Пре свега апсолутно не стоји, да и једна епизода у »Самсону« подсећа на веће дахија у народним песмама да је дакле плагијат. Али је много значајније, да госп. Недић тражи, да Јеврејке говоре као Јевросима мајка. Да је Лаза Костић то урадио, г. Недић би му без сумње замерио плагијат (кад га замера тамо, где га нема, како не би замерио, када би га одиста било?!). Не треба доказивати, да један и исти народ у разна доба има и разне назоре, и да оиет разни народи у једно и исто доба имају такође разне назоре и разне погледе на једну и исту ствар. Па како онда може госп. Недић тражити, да староза-

ветне Јеврејке говоре као Јевросима мајка? Та у томе баш и лежи верност песме, што у њој не налазимо Српкиње са јеврејским именима, већ праве Јеврејке. То све говори баш у ирилог песнику и песми његовој; и кад господин Недић у својој критици замера баш оио, што би — ако никако друго, бар као ирофесор исихологије — морао похвалити, или бар схватити, то је опет један нов доказ, колико му је критика објективна. Но што је најлепше, све када би жеља господина Недића и била оправдана (као што није), и када би Јеврејке требале да говоре као Српкиње, и онда је Лаза Костић погодио добру жицу. Ко хоће да се увери, нека прочита само народну песму »Ајка Атлагића и Јован бећар«, где Српкиња, по жељи г. Недића говори онако, као и Јеврејке у Костићевој балади.*) Пошто је аналисао те три баладе, госп. Недић прелази, иа вели: »какве су остале баладе Л. К то се најбоље може видети по самом предмету, који је узет за најбољу од њих«. Мало час је говорио, да је »Минадир« час поиајлелша, час тјлетиа балада, а сад је опет ова балада (коју г. Недић не именује) пајбоља. Апстрахујући од тога, што сада тек не знамо, које је иајбоља (или најлепша) балада Л. Косгића, одиста је велика смелост по сижеу једне баладе оцењивати вредност свију балада. И, што је најглавније, не казати, за што балада не ваља, већ само с неке висине довикивати: »каква је балада отуда изишла, то читалац може видети, ако је прочита«. То је свакако најкомотније по критичара, а и по публику најбоље, јер ако се збиља накане да прочита баладу, видеће, да г. Недић није био ни најмање сретан, кад је вредпост Лазиних балада сабио у сиже једне баладе, па према томе сижеу (коме није н-шао ништа конкретнога да замери), да оцењује вредност свију балада Костићевих. Сад вели г. Недић (стр 154): »видли (?!) смо . . . како је певао Л. Костић. Остаје још ~мало да се задржимо код његове форме «. Волели бисмо знати. какова је разлика између форме и онога, за чега г. Недић каже: како је певао. Зар то није једно исто? Та ваљда се тек под формом разумева, како је неко певао? Истина, г. Недић вели, да смо форму већ

*) О истој је теми певао и де Вињи и Роберт Хамерлинг. За српског би критичара био благодаран посао, да испореди све те три баладе.